Umetnošću, kulturom sećanja i razmenama protiv predrasuda

Ovo nije prvi put da Inicijativa mladih za ljudska prava organizuje programe razmene na relaciji Beograd-Priština, ali ovaj put je to bilo u sklopu festivala i bilo je jako zanimljivo, jer smo u tri dana spojili umetnost, kulturu i druženje.

Učesnici sa Kosova stigli su 30. maja popodne u Beograd. Kasnili su više od dva sata, jer su na granici detaljno pretresani, otvarane su im torbe i bili ispitivani o tome gde idu i šta će raditi na festivalu. Umetnici Elizi Hodži oduzete su tri fotografije, jer navodno njima promoviše nezavisno Kosovo i OVK. Iako je jasno da ovo nije bila redovna i rutinska kontrola, već ciljano maltretiranje učesnika festivala, u Beograd su svi stigli nasmejani i spremni za otvaranje pete Mirdite.

Učesnici programa iz Srbije, među kojima sam bio i ja, s nestrpljenjem, čekali smo da upoznamo drugare iz Prištine. Čekali smo se u jednom restoranu i posle večere svi zajedno krenuli ka Centru za kulturnu dekontaminaciju na festival. Međutim, kraj njihovog stresa nije se zavšrio na granici.

   Prvi dan festivala

Kada smo stigli u ulicu pre Birčaninove, jer je Birčaninova sa četiri policijska punkta bila zatvorena, Fatlind sa Kosova, pitao me je zašto ima ovoliko policije i da li je to zbog njih i zbog toga što su oni možda nepoželjni u ovom gradu. Nisam znao šta da mu odgovorim. Rekao sam mu da ću mu objasniti kad prođemo policijske kordone i dođemo na bezbedno. Uz pratnju policije ušli smo u Centar i stigli na otvaranje festivala. Iako sam pokušao da izbegnem odgovor na pitanje zašto treba policija da ih sprovodi na kulturni događaj, jer nisam želeo da se festivala sećaju po policiji i desničarima, već po divnim događajima koji će uslediti na samom festivalu, ipak sam im rekao da su to samo mere bezbednosti. Vidno uplašeni i zbunjeni, još od događaja na granici, razumljivo je da su tražili odgovore zašto je to tako.

Otvaranje festivala i projekcija filma “Brak” je počela. Seli smo svi zajedno da gledamo film. Film je bio prvi događaj koji nas je odmah spojio. Tako to radi umetnost. Tematika filma, radnja i glumci su sa Kosova. Glavna tema filma je položaj LGBT populacije na Kosovu, njihova nesloboda i život kakav se ne želi, a mora se. Odmah nakon filma smo rekli da je i kod nas u Srbiji ista situacija i da se već po tom pitanju slažemo odnosno imamo iste probleme.

   “Svi delimo iste probleme, svi imamo iste želje”

Drugi dan visiting programa bio je predviđen za debatu pod nazivom “Kosovo-Srbija: Šta smo jedni drugima” gde su govornici iz Beograda i Prištine govorili o sadašnjosti odnosa dva društva i perspektivama za budućnost. Bilo je lepo čuti o stvarima koja nas sve spajaju, a to je negde i lajt motiv celog programa. Da uvidimo da svi delimo iste probleme, da svi imamo želje, nadanja i poglede ka boljoj budućnosti oba društva i da samo ako upoznamo jedni druge možemo se nadati boljem sutra.

   “Roditelji se boje da li će nas neko napasti”

Nakon debate imali smo nekoliko sati slobodnog vremena do koncerta Ansambla “Zanat” koji je bio predviđen za uveče. U toku tog slobodnog vremena, imali smo prilike svi bolje da se upoznamo. Šetali smo Kalemegdanom, družili se, pričali, šalili, smejali. Pričali o planovima za budućnost, političkoj situaciji tamo i ovde. Za ovo drugo smo se odmah složili da je sve isto. Razmenili smo fejsbuk i instagram profile. I ono što nas takođe spaja, a što uvek postoji pre boljeg upoznavanje jeste stigma. I njihovi roditelji i naši roditelji su imali određenu bojazan od svega. Njihovi su se plašili da li će biti bezbedni u Beogradu i da li će ih neki Srbin napasti. Naši su se pitali kako ćemo se družiti sa Albancima i da li je to uopšte moguće.

Dosetio sam se da napravimo zajednički selfi i svako od nas pošalje svojim roditeljima našu zajedničku fotografiju. Nakon druženja, a do početka koncerta, otišli smo ispred Skupštine Grada Beograda, gde je Fond za humanitarno pravo organizovao obeležavanje Dana belih traka, sećanja na najokrutnije zločine počinjene nad nesrpskim stanovništvom u opštini Prijedor od 1992. Godine.  Mnogi sa ovaj zločin nisu znali. Pitali su me šta simbolizuju bele trake koje se nose oko ruke.

Ovde sam, takođe uvideo još jednu stvar koja nas spaja, a to je neznanje o onome što se dogodilo u ne tako dalekoj prošlosti.

   Udžbenici i diplome

Treći i poslednji dan našeg druženja bio je posvećen posetama Kancelariji za KiM, Fondu za humanitarno pravo i za kraj dana predstavi “Cope-Cope”. U Kancelariji za Kosovo i Metohiju nas je primio zamenik direktora Kanceleraije za KiM, Dušan Kozarev. Razgovor je bio sadržajan i jako koristan, s obzirom da su naši drugari sa Kosova iznosili suštinske životne probleme sa kojima se susreću poput npr. udžbenika koji se koriste u Preševu, ili nepriznavanje diploma sa Prištinskog univerziteta. Nakon toga otišli smo u Fond za humanitarno pravo, gde smo se detaljno upoznali sa radom Fonda i dobili preporuke da pratimo rad Fonda, njegove izveštaje i novosti.

Svi smo se složili da je rad Fonda i u Srbiji i na Kosovu od neprocenjive vrednosti za oba društva u procesu trancione pravde. Za kraj, odgledali smo sjajnu predstavu “Cope-Cope” u sklopu Mirdite.

Nakon predivna tri dana došlo je vreme rastanka. Kako to obično biva nakon svakog visiting programa ti trenuci su i najemotivniji, s obzirom da smo se za samo tri dana toliko zbližili kao da se poznajemo nekoliko godina. Ono što je meni bilo drago jeste da smo svi otišli kućama zadovoljni i ispunjeni, iako možda prvi dan nije izgledalo da će tako biti.

Ostali smo u kontaktu i dogovorili se da čim prvi put dođemo u Prištinu, zovemo se i idemo na piće. Tako se završio ovaj divan program, a mi smo svi zajedno pokazali da je za bolji i srećniji život svih nas samo potrebno da upoznamo jedni druge.