Zaborav je kod nas verovatno veći problem nego sve ekonomske nedaće. Zaboravljamo kud smo pošli, šta hoćemo, šta volimo, a naročito za šta smo odgovorni. Ta selektivna vrsta zaborava nam se dešava gotovo po pravilu i pred svaki 11. jul kada se u našem društvu otvaraju iste teme i potežu isti argumenti jer ovaj datum nikako da potpuno zaboravimo.
Svoj prvi (samostalni) odlazak u Prištinu verujem da ću pamtiti do kraja života. Leto 2013. i bataljeni autobus Adio toursa (na autobuskoj stanici u Beogradu rekoh sebi: adio živote!) koji vam obećava sve osim udobne vožnje i sigurnog dolaska, prispeo je na stanicu u Prištini oko 17 časova. Stiskajući ceduljicu na kojoj je bila napisana adresa guesthouse-a u koji sam išao, osvrnuo sam se oko sebe i osetio neverovatan strah.
