Zaboravi da sam te ikad ubio ludo!

Pitanja u vezi sa događajima u i oko Srebrenice koji su se odigrali jula 1995. godine dele srpsko društvo suštinski dublje i sa većim posledicama nego podela na Delije i Grobare, pristalice i protivnike Beograda na vodi, Beogradjane i “dođoše”. Najveća bitka se vodi oko bazičnih činjenica koje su utvrđene pred međunarodnim sudovima, dok tih 15ak dana pred 11. jul pola Srbije postaje za trenutak pravnik sposoban da oceni da li je radnja izvršenja ušla u kriminalnu zonu, kao i koji je stepen svesti neophodan za genocidnu nameru. O čemu je zapravo reč? Genocid u Srebrenici desio se poslednje godine rata u Bosni i Hercegovini, te je stoga važno sagledati sve okolnosti koje su rezultirale najvećim zločinom koji se desio na tlu Evrope nakon II svetskog rata.

Tačno je:

  • da se opština Srebrenica nalazi na granici sa Srbijom, kao i da je pre rata imala mešovitu etničku strukturu koju su sa oko 3/4 cinili Bošnjaci, dok su 1/4 predstavljali Srbi;
  • da je 1992. godine Karadžic sastavio 6 strateških ciljeva srpskog naroda, gde osim razdvajanja od druga dva naroda u BiH želi i etnički čisto Podrinje (tada većinski naseljeno Bošnjacima) sa namerom da “Drina ne bude više granica izmedju dva svijeta”;
  • da su nakon etničkog čisćenja većine opština u Podrinju, Bošnjaci se skoncentriali u Srebrenici i Žepi sto je dovelo do stvaranja enklava unutar teritorije RS, dok je sama Srebrenica od predratnih desetak tada brojala oko 45 hiljada stanovnika;
  • da je 1993. proglašena za UN sigurnu zonu, što je podrazumevalo demilitarizaciju cele Srebrenice, ali i prestanak svih napada na nju. Niti je došlo do potpune demilitarizacije, niti su napadi VRS prestali;
  • da su, usled loše humanitarne situacije u enklavi, odredi na čijem je čelu bio Naser Orić, popularno nazvani “torbari”, vršili upade u srpska sela na velike praznike jer je tada tradicionalno najviše hrane u kućama, činivši pritom zločine nad Srbima;
  • da je posle Direktive 7 iz 1994. koja govori o ciljevima RS u pogledu Srebrenice došlo do operacije Vojske RS pod nazivom Krivaja 95 i napada na samu enklavu, kada dolazi do zločina neslućenih razmera;
  • da je Mladić žene i decu razdvojio od muškaraca i organizovao njihov transport do muslimanske teritorije, ali i da je ubio sve muškarce koje je zatočio/uhvatio (oko 1200 u Potočarima i oko 7000 koje je uhvatio u begu prema Tuzli). Upravo taj čin neselektivnog hvatanja svih muškaraca iz Srebrenice koji su bežali ka Tuzli i njihova egzekucija koja je planski sprovođena od Bratunca do Zvornika sa ciljem da se bošnjačka zajednica nikada ne obnovi na tom prostoru (složićete se da su za reprodukciju neophodni i muškarci) predstavlja genocidnu nameru kao kljucni element krivičnog dela genocida.

Ovo su činjenice koje su utvrđene pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, a potvrđene su i presudom Međunarodnog suda Pravde iz 2007. u slučaju BiH protiv Srbije. Još Volter je rekao da prostaci raspravljaju o činjenicama, a umni ljudi o interpretacijama. Nažalost, kod nas su činjenice najveći kamen spoticanja i ključna prepreka procesu pomirenja i uspostavljanju održivog mira na Balkanu.

Unutar srpskog društva još uvek postoje jake tendencije osporavanja i negacije sudski utvrđenih činjenica, pa i nadrealne fetišizacije reči genocid: ako se usvoji rezolucija, Srbi ce biti proglašeni za “genocidni narod” (što je notorna glupost budući da je krivica vrlo individualna); zar su zločini nacista i Mladića isti (opet glupost, jer za genocid nije važan broj ubijenih). Pravu dimenziju dobijamo tek kada čujemo da pojedini “priznaju da se u Srebrenici dogodio ratni zločin, ali ne i genocid”. Kao da ne znaju da ratni zločin po svojim posledicama (npr. broj ubijenih) može da bude gori od genocida!

Sve to nas vodi zaključku da u srpskom društvu ne postoji empatija za žrtve, za nevino ubijene i stradale LJUDE! Sve dok budemo brojali krvna zrnca ubijenih, sve dok ne budemo shvatili da suze svake majke jednako vrede, sve dok duboko u sebi ne budemo osećali potrebu da  treba odati počast ljudima, naše društvo će letargično spavati u svom homofobnom snu izopšteno od opštih, civilizacijskih vrednosti!

Sve dok budemo zatvarali oči pred činjenicama, upoređivali broj stradalih i veličali osuđene ratne zločince u svom dvorištu, nećemo preći onu civilizacijsku crtu.

Srbija već sledećeg 11. jula ima priliku da pređe tu crtu.

 

Fotografija: Velija Hasanbegović

Pun krug

Od nepoznatog, novog, unapred prokaženog. Potom sam otišao do prvog taksiste i promrmljao nešto na engleskom pokazavši mu ceduljicu, na šta je on klimnuo glavom i stavio moj kofer u gepek. Na njegovo pitanje odakle sam nepromišljeno rekoh – iz Austrije, i odmah se ugrizoh za jezik setivši se da bih sa mojim nemačkim ostao gladan u toj istoj Austriji. Jer, mislio sam, ako kažem da sam iz Srbije, da će mi vožnju naplatiti bubregom, a kusur može da zadrži.

Ubrzo stižemo do Velanije, dela grada u kome sam odseo, i ulazim u kuću koja bi trebalo da bude moj unapred ugovoreni smeštaj. U jednoj sobi me je sačekao stariji gospodin koji je čitao Koha Ditore i pošto sam mu na engleskom objasnio razlog dolaska pitao me je odakle sam. Ovog puta baš nisam mogao da slažem pa rekoh iz Srbije, te se on odmah „prebacio“ na srpski i reče mi da je moja grupa smeštena dvadesetak metara niz ulicu, u jednoj žutoj kući sa desne strane. Na moj skamenjeni pogled i sleđeno telo samo se osmehnuo i rekao: „U stvari, narandžasta je“.

Budući da sam, kao i većina ljudi iz mog okruženja, imao nebrojeno predrasuda prema stanju na Kosovu, tome šta će me sačekati kad odem „dole“ i Albancima generalno, svaki dan boravka je bila nova demistifikacija svih onih stereotipa kojima sam zadojen od prvog udžbenika istorije do poslednjeg Drugog dnevnika pred odlazak u Prištinu. Zapravo, mesec dana koje sam tog leta proveo u Prištini boraveći na letnjem programu American University in Kosovo su svakako jedno od najboljih iskustava koje sam imao! Srpski može slobodno da se priča u sred Prištine, prodavnice su pune robe iz Srbije, a dobri restorani i noćni život ni u čemu ne zaostaju za beogradskim. Naročito ljudi koje sam upoznao na Kosovu ne liče na onaj Ćosićev „talog Balkana“ ili na naše predrasude o albanskim teroristima ili trgovcima organa, već na jedan blizak svet koji ima iste probleme baš kao i mi, isto ili slično se oblači i sluša istu ili sličnu muziku kao bilo koji dvadesetogodišnjak u Beogradu ili Sarajevu. Na kraju, za bilo koji grad ili zemlju vas uvek vežu ljudi, a ne zgrade, ulice ili ukus lokalnog specijaliteta.

Moj odnos sa Prištinom se od tog leta potpuno menja i postaje latentno neobjašnjiv. Grad koji objektivno nije najsrećnije mesto za život ili najuređenije, ali opet, s druge strane, grad koji odiše mladošću, energijom i kosmopolitskim duhom (pun je stranaca i sigurno ćete pre čuti engleski nego u Beogradu). Upravo ta suptilna privlačnost ovog grada čini da budete nepopravljivi zavisnik njenih alternativnih klubova, tradicionalnih restorana i ostalih fensi mesta. Ipak, prošlonedeljni (sada već tradicionalni) postispitni retreat na Kosovu obeležile su dve teme – Trepča i Jablanović.

Dešavanja u Trepči proteklih dana imaju jaku simboliku. Proces raspada bivše Jugoslavije prošao je pun krug i vratio se na mesto odakle je sve počelo. Pre više od četvrt veka, 1989. godine, rudari Starog Trga (jednog od rudnika RMHK Trepča) otpočeli su štrajk koji je ostavio trajne posledice od Triglava do Đevđelije. Naravno, nije samo ta obustava rada rudara bila glavni razlog, ali svakako je predstavljala tačku posle koje više nije bilo povratka, iako mnogima to nije tako izgledalo. I danas je Trepča tačka sporenja, samo su uslovi i uloge promenjeni. Uz akumulirano socijalno nezadovoljstvo i ekonomsku besperspektivnost, Trepča je jedna od ideja vodilja aktuelnog bunta koji se odvija na ulicama Prištine pod parolom „Život damo, Trepču ne damo“.

Druga varnica koja je zapalila kosovsku javnost bila je izjava ministra Jablanovića koji je nazvao „divljacima“ ljude koji su kamenovali autobuse sa đakovačkim Srbima tokom Božićnih praznika. Kosovska javnost je oštro zamerila Jablanoviću optužujući ga da je „divljacima“ uvredio porodice ubijenih i nestalih, kao i zahtevajući njegovu ostavku. Na sastanku sa njim dobio sam uverenje da se to odnosilo samo na ljude koji su izvršili taj akt, ali sa druge strane utvrdio i elementarno neznanje ministra Jablanovića o tome šta se tokom rata desilo u Đakovici, čiji je izgovor da nije bio tamo te da ne može da zna šta se ’98. ili ’99. dogodilo!

Kosovske suze - YIHR blog

Ipak, ova poseta Kosovu, pored političkih turbulencija, masovnih protesta i polupanih prozora na zgradi Vlade, bila je posebna po tome što sam ponovo učestvovao u odvođenju dvadesetak mladih ljudi na svojevrsni tour de Kosovo – Priština, Gračanica, Gazimestan i Mitrovica (s obe strane mosta). To je bila prilika da vidim sebe od pre dve godine u očima kolega i koleginica, mojih vršnjaka, koji prvi put upoznaju „drugu stranu“. Da pokušamo da dekonstruišemo sve medijske stereotipe o životu na Kosovu i Kosovarima/Kosovcima – življenje u enklavi, pričanje srpskog u Ulici Majke Tereze (prištinska Knez Mihailova), voženje besnih kola u Beogradu sa KM tablicama (lažna registracija radi izbegavanja plaćanja poreza), (ne)plaćanje struje i vode, simuliranje suza Aleksandra Vučića (i uopšte nam nije išlo loše!), da li se kaže Kosovo ili Kosovo i Metohija, vratiti se sa svim vitalnim organima, ljubiti se sa Albancem/Albankom, prelazak granične/administrativne linije (sa sve pečatom u pasošu), činjenicu da u Mitrovici ima zasigurno najviše zastava po kvadratnom metru na svetu (sa obe strane), itd. Siguran sam da će neko od grupe koja je sada posetila Prištinu poželeti opet da se vrati. Da li će slagati taksistu odakle su?

 

Photo credits (main photo): Frits Brouwer