Monolozi o dijalogu

Eliminacija potencijalnih sagovornika ide po utvrđenom planu: predsednica Vlade odabrala je da bude moderatorka, ministarka Mihajlović eliminisaće SPC, a SANU je toliko izjeden unutrašnjim podelama da nije u stanju da se bavi svetom oko sebe.

Preostali potencijalni sagovornici, opozicija, nevladine organizacije i misleći pojedinci sa stavom eliminišu sami sebe. Veliki deo opozicionih stranaka i lidera je odmah na početku odustalo od razgovora na ovu temu, jer treba da se razgovara sa Vučićem što je izvan njihove komfort zone, pa će oni prespavati. Hvala im na tome, jer idejama Boška Obradovića (koji bi tenkovima vratio Kosovo), Vuka Jeremića (koji se protivi autoputu Niš-Priština da ne bi Albanci kupovali nekretnine u Nišu) i Saše Jankovića (koji bi od Srbije napravio takvo mesto za život da bi svi Albanci hteli da žive u Srbiji, samo da mu neko da vlast) nije mesto u bilo kakvom ozbiljnom dijalogu. Jedini koji je odbio da razgovara, a da je istovremeno ipak ponudio neku vrstu stava je Saša Radulović koji nam je u autorskom tekstu objasnio kako nije problem u nama (Srbima), nego u njima (Albancima i zapadnim zemljama), i da njega zanima samo da se poštuju ugovori. On u svom tekstu zapravo naširoko objašnjava kako ga nikakva realnost ne interesuje, pa tako ilustruje svoje razumevanje motiva za NATO intervenciju “zbog vlaženja predsednikovog spolovila” (misleći na predsednika Klintona, pretpostavićemo).

Nakon što su sami sebe diskvalifikovali, navedeni opozicioni lideri su krenuli u proces diskvalifikacije i defamacije onih koji o kosovskom problemu žele da razgovaraju i sa Vučićem, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka, pa čak i Dragana Šutanovca koji želi o tome da razgovara sa ovom dvojicom. Jovanović i Čanak u suštini imaju zajedničku poziciju o Kosovu, nepromenjenu od koalicije koju su na tim osnovama napravili 2007. godine. Čanak je tu politiku kandidovao i na predsedničkim izborima u aprilu, i jedini u kampanji insistirao na temi Kosova. Jovanović je zbog svog stava o Kosovu u prethodnih 15 godina izrastao u veću personalizaciju izdajnika od Vuka Brankovića.

Ovaj kratak pregled političke scene je neophodan radi kontekstualizacije Surlićevog teksta, i njegovog pokušaja da diskvalifikuje onaj deo pojedinaca i organizacija koji imaju hrabrost da izreknu neke istine koje američki ustavotvorci opisuju kao samoočigledne.

Surlić u svom tekstu imenuje grupaciju “koja bi još pre dijaloga pristala na više nego što Srbija može da prihvati”, i opisuje je kao ekstremnu, i još dodaje da ta grupacija učestvuje u sprečavanju otvorene i slobodne diskusije. Lično se prepoznajem u ovoj grupaciji, ali se takođe osećam da je meni otvorena i slobodna diskusija vrlo direktno Surlićevim tekstom uskraćena, nego da je bilo kome uskraćujem. U dobroj veri, pokušaću da ponudim odgovore i zamerke Surlićevim zaključcima, smatrajući da niko nema pravo da drugoga isključi iz rasprave, i verujući da je odgovornost svih nas koji se na bilo koji način bavimo javnim interesom da o ovoj temi konačno razgovaramo na ozbiljniji način.

Tri modela koje je Surlić izdvojio, i (opravdano) po kratkom postupku odbacio, su u realnom svetu arhivirana još 2006. godine ili ranije, i istovremeno su izuzetno štetna. Ono što je zajedničko ovim modelima i ostatku društvenog diskursa o Kosovu jeste apsolutna negacija istorijskih događaja i činjenica koji ne idu u prilog “srpskoj stvari”, kao i aktuelne društveno-političke situacije na Kosovu.

Govoreći o modelima i potencijalnim rešenjima kosovskog problema, Surlić se kao i mnogi drugi ponaša kao da: a) kosovski Albanci ne postoje, odnosno neće se pitati ništa i nametnuće im se svako  rešenje koje stigne iz Beograda, b) su kosovski Albanci monolitna grupa okupljena oko zajedničkog neprijatelja – Srbije. Oba stanovišta su podjednako netačna, i ukoliko predstavljaju polaznu premisu, sigurno je da će zaključak, odnosno predloženo rešenje, biti neodrživo i nemoguće.

Takođe, automatsko odbacivanje priznanja nezavisnosti Kosova kao opcije, nakon 10 godina faktične nezavisnosti, jednostavno nije ozbiljno. U 2017. godini, svaki monolog/dijalog o Kosovu koji pretenduje da ponudi rešenja koja će biti primenjiva u realnosti mora počivati na stvarnom, a ne poželjnom trenutnom stanju. Pretpostavljam da je ovaj stav povod za epitet ekstremiste, i nekoga ko onemogućava dijalog. Ne ubij glasnika, Kosovo je nezavisna država 10 godina, to je gotovo stoprocentni stav svih koji na Kosovu žive (uključujući i Srbe i druge etničke manjine), kao i mnogih koji na Kosovu ne žive. Prebrojavanje tipa: SAD su priznale Kosovo, Rusija nije, Britanija jeste, Kina nije – osim što će se veoma brzo i nepovoljno završiti po one koji vide Rusiju i Kinu kao najbliže prijatelje i partnere Srbije, potpuno je irelevantno u kontekstu unutrašnjeg dijaloga, u kojem pokušavamo da učestvujemo.

Na kraju, dolazimo do stava koji je glavni povod za ovaj odgovor: “nerešena pitanja raseljenih lica i njihove imovine, neosuđeni ratni zločini počinjeni nad Srbima kao i civilne žrtve NATO bombardovanja bili bi legitimizovani odlukom Beograda da prizna nezavisnost Kosova.”

Ova vrsta propagande koja kao jedine žrtve rata na Kosovu i NATO intervencije opisuje Srbe je više mejnstrim od Bijonse i Rijane zajedno. Naša bliska prošlost nije švedski sto sa kojeg možemo da uzmemo činjenice koje nam odgovaraju pa da od toga sastavimo obrok-narativ po želji. Umorni od trajne kampanje izvrtanja činjenica, Inicijativa mladih je priredila hronološki pregled događaja i zločinakoji su doveli do NATO intervencije, povlačenja Srbije sa teritorije Kosova i naknadno proglašenja nezavisnosti Kosova. Verujem da je ova vrsta pregleda nešto što može biti korisno za razumevanje situacije u celosti.

Zaključak koji se po mom mišljenju sam nameće, mada ga je gotovo nemoguće čuti u javnosti je vrlo jednostavan. Odluka Beograda da prizna nezavisnost Kosova bi istovremeno značio priznanje da je politika aparthejda koja se sprovodila na Kosovu krajem 80ih i 90ih godina, koja je kulminirala angažovanjem celokupnog srpskog državnog aparata u cilju etničkog čišćenja Kosova 1998. i 1999. godine bila duboko pogrešna i u svojoj suštini zločinačka. Takođe bi značilo da se Beograd te politike odriče, i da kosovske Albance smatramo ravnopravnima. Zbog toga smatram da bi to bila ispravna odluka. Ne verujem da će to biti zaključak ovog unutrašnjeg dijaloga, ali se iskreno nadam da ćemo kao društvo takvu odluku doneti pre nego što žrtvujemo još nekoliko generacija ljudi na oltaru kukavičke politike samozavaravanja.

Nažalost, čini mi se da se predsednik Vučić slaže sa Surlićevim stavom da ovakvoj vrsti argumentacije nije mesto u unutrašnjem dijalogu. Previše je teška za svariti i kratkoročno garantuje svakojake rizike, ne samo u trenutnoj popularnosti. Ipak ne mislim da to opravdava sve one koji politiku i ozbiljna društvena pitanja selektivno posmatraju – pa sve što je teško zanemari, i nastavi da se pretvaraš da živiš u Diznilendu.

Nasleđe naše prošlosti je užasno teško, kao generacija mladih kojoj pripadamo i Surlić i ja nismo ga ničim zaslužili, ali nas to ne oslobađa obaveze da budemo odgovorni prema generacijama koje dolaze posle nas ukoliko biramo da se bavimo javnim poslom. Preduslov za tu odgovornost jeste sagledavanje činjenica kakve jesu, a ne kakve bismo mi želeli da budu i spremnost na iskorak iz postojećih modela u kojima funkcioniše naša celokupna javnost – i mediji, i političke partije, i nevladin sektor, ali i akademska zajednica. To je jedini način da se prošire dometi unutrašnjeg dijaloga, i jedini način da počnemo sa izgradnjom neke perspektivnije budućnosti.

*Tekst je objavljen kao reakcija na tekst Stefana Surlića Dometi unutrašnjeg dijaloga, objavljen na portalu EWB 26. septembra.

Zabranite skup, mi ćemo protestovati protiv zabrane

Povodom prekršajne prijave koju je Policijska stanica Stari grad podnela protiv Anite Mitić, zbog pozivanja na paljenje sveća ispred Predsedništva Srbije uoči godišnjice genocida u Srebrenici, kao i nedavnog usvajanja Zakona o javnom okupljanju, važno je da se otvori rasprava o pojmu “spontano okupljanje”, koje predstavnici domaće zakonodavne i izvršne vlasti ne žele da razumeju. Uskoro ćemo saznati da li ga razume naša sudska vlast.

Ukoliko pođemo od osnova, važno je ponoviti da je sloboda okupljanja jedno od najosnovnijih ljudskih prava. Još važnije je naglasiti da se sloboda okupljanja ne može posmatrati odvojeno od slobode izražavanja. Sloboda okupljanja bez slobode izražavanja je čekanje autobusa na stanici u jutarnjem špicu. Suština slobode okupljanja jeste okupljanje određenog broja ljudi koji šalju zajedničku poruku.

Skupovi se uglavnom planiraju, organizuju i zakazuju nedeljama ili danima unapred. Zapravo je i zakonska obaveza organizatora da o skupu obavesti policiju (da prijavi skup) nekoliko dana unapred. Rok za prijavu skupa razlikuje se od države do države i uglavnom se kreće od 24 sata do 7 dana unapred. U prethodnom Zakonu o okupljanju građana u Srbiji je taj rok bio 48 sati, dok je u Zakona o javnom okupljanju koji je usvojen krajem januara 2016. taj rok 5 dana unapred. Međutim, šta se dešava ukoliko se desi neki događaj, neka odluka, neka izjava ili neki drugi fenomen za koji građani procenjuju da zahteva hitnu reakciju, hitno okupljanje? Evropski sud za ljudska prava je vrlo jasan u tom pogledu:

“Po mišljenju Suda, u posebnim okolnostima kada može biti opravdana neposredna reakcija na neki politički događaj u vidu demonstracija, odluka da se rastera mirno okupljanje koje je iz toga proisteklo isključivo zato što je izostalo propisano obaveštenje unapred, a kada nije došlo do nikakvog nezakonitog ponašanja učesnika, predstavlja nesrazmerno ograničenje slobode mirnog okupljanja.”

(Bukta i drugi protiv Mađarske, 25691/04)

To laičkim jezikom rečeno znači da imamo pravo da se okupimo čak iako nismo prijavili skup u skladu sa zakonom. To je ono što zovemo evropski standardi, ili evropske vrednosti.

Tačno je da mi, kao građani i građanke, moramo da se ponašamo u skladu sa zakonima. Jednako tome, zakoni naše države moraju biti u skladu sa međunarodnim ugovorima koje je naša država potpisala, kao i našim Ustavom.

“Spontano okupljanje” je termin koji se ne sme bukvalno shvatati, jer nijedno okupljanje zapravo ne može biti spontano niti slučajno, svakako ne u smislu prava na okupljanje. Spontano okupljanje zapravo znači reaktivno okupljanje.

Posebno pamtim nekoliko spontanih okupljanja na kojima sam učestvovao: protest protiv donošenja Ustava 2006, kada su poslanici u pola noći glasali za Ustav koji nisu stigli da pročitaju; u aprilu 2010. kada se na Trgu slavio prolazak Partizana na final four u Parizu, ponoćni Prajd 2013, i naravno Sedam hiljada. Bio sam i na jednom koji ću isto posebno pamtiti – ali iz drugih razloga: okupljanje SNS simpatizera uoči postavljanja kamena temeljca Beograda na vodi.

Ova spontana okupljanja su imala organizatore – LDP je organizovao protest protiv Ustava, dok su usled zabrane Prajda 2013. i Sedam hiljada 2015 – organizatori ovih skupova zapravo pozvali na protest protiv zabrane skupa. Kao takvi, oni su i spontani.

Sa druge strane – država je nekoliko puta nezakonito postupila – i nikom ništa. Zabrane Prajdova su proglašene neustavnim, sigurno će tako biti i sa zabranom Sedam hiljada (postupak u toku). Ne postoji politička ni moralna, a kamoli neka druga odgovornost za nezakonite zabrane. Iako su u
vek navođeni bezbednosni razlozi kao povod zabrane (nikada sa obrazloženjem, uvek “državna tajna”), svima je jasno da je zapravo zabranjena poruka koju su ti skupovi imali za cilj da prenesu.

Zabrana okupljanja je produžetak politike nezakonitim pravnim sredstvima. Zbog toga imamo pravo da protiv toga protestujemo – a na pravosuđu je da odluči: podrška represiji ili zaštita ljudskih prava.

Pristup dezinformacijama od javnog značaja

Te informacije mogu biti najrazličitije – to mogu biti statistike, dokumenti, izveštaji, dopisi, itd. Ovo pravo je garantovano Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Član 10), Ustavom (Član 51) i zakonom.

Ukratko: vi tražite informaciju, organ vlasti vam je dostavi, i pravo je ostvareno. Međutim, niko vam ne garantuje da je dostavljena informacija tačna.

Inicijativa je krajem januara od Vrhovnog kasacionog suda tražila informaciju o broju primljenih zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku:

slika-1

Sud je odgovorio, u zakonskom roku, i Inicijativa je krenula dalje da postupa sa tom informacijom kao zvaničnom – i ta informacija je trebalo da bude objavljena u Inicijativinom izveštaju o pravu na pravično suđenje u pravosudnom sistemu Srbije.

slika-2

Preokret se dešava 25. marta, kada Vrhovni kasacioni sud objavljuje Godišnji izveštaj o radu Vrhovnog kasacionog suda za 2014. godinu, u kome su navedeni i statistički podaci za 2014. godinu koje je Inicijativa tražila, a koji su znatno drugačiji od podataka koje je Sud dostavio Inicijativi.

slika-3

Inicijativa šalje stotine zahteva za pristup informacijama godišnje, i na odgovorima zasniva svoja istraživanja, stavove, zaključke – jer ti odgovori predstavljaju zvanične podatke kojima raspolažu institucije čiji rad kontrolišemo. Mi nismo u mogućnosti da proverimo svaki podatak koji od institucija dobijamo, niti smatramo da je to naša obaveza.

Kako Inicijativa može na primer da proveri informaciju koju je BIA dostavila, da su u 2013. godini 52 lica bila pod merama nadzora komunikacija? Od kakve važnosti je pravna pobeda Inicijative pred Evropskim sudom za ljudska prava koji je naložio BIA da nam dostavi podatke o broju prisluškivanih ukoliko nam je BIA dostavila netačne podatke?

Država nam ponekada ponudi sredstva kojima možemo kontrolisati njen rad – poput Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ipak, oni našu kontrolu drže pod kontrolom.