Autogolovi unutrašnjeg dijaloga o Kosovu: Izjave ministara u Vladi Srbije *

Naizgled, ova rečenica, kao i ceo autorski tekst predsednika Republike, znači barem verbalizovani poziv srpskom društvu ali i široj javnosti (međunarodnoj zajednici na prvom mestu) da u samom centru političke moći u Srbiji postoji volja da se konačno razgovara o Kosovu i na osnovu tog razgovora kreiraju konkretna i dugoročna rešenja za Kosovo. Poziv na dijalog unutar srpskog društva, i nešto češći susreti zvaničnika Beograda i Prištine od sredine 2017. godine u okviru briselskog dijaloga, ovoga puta na predsedničkom nivou, predstavljaju kakve takve pomake u odnosu na period od avgusta 2015. godine (Brisel II) do aprila 2017. godine, kada su novoizabrani predsednici Srbije odnosno Kosova postali Aleksandar Vučić i Hašim Tači (Hashim Thaçi).

Međutim, kao što je ocenio šef UNMIK-a, Zahir Tanin, na sednici Saveta bezbednosti UN u maju 2017. godine, situacija na Kosovu je generalno stabilna, ali nivo poverenja između dve zajednice opada zbog brojnih neodgovornih izjava političara i diplomata. Upravo su izjave političara i to ministara u Vladi Srbije, kao i politika nekažnjivosti prema nasilnicima koji ugrožavaju događaje koji pozivaju na saradnju dva društva, a koji su se desili u prethodnih nekoliko meseci u Srbiji indikator da – iako poziv za dijalog postoji, kao i pregovori u Briselu – osnova zvanične politike Srbije prema Kosovu i dalje je skrojena po meri odbrane krvave politike režima Slobodana Miloševića. Cenu za takvu politiku i dalje plaćaju građani i građanke Srbije i Kosova bez obzira na svoju nacionalnost. O tome svedoče nedavne izjave Nele Kuburović, ministarke pravde Srbije, Aleksandra Vulina, ministra odbrane, kao i Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova.

Ministarka pravde Srbije, Nela Kuburović, je 16. maja 2017. godine u Savetu bezbednosti UN-a  ukazala na neophodnost da Priština što skorije izvrši svoje obaveze po pitanju Zajednice srpskih opština (ZSO), skrenula je pažnju na postupke i izjave Vilijama Vokera kao i odbijanje Francuske da Srbiji izruči Ramuša Haradinaja. Na istoj sednici, kako je to Istinomer primetio, na kojoj je prema Zakonu o Vladi trebalo da prisustvuje predsednik Vlade (u tom trenutku u Kini) ili prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, ministarka pravde je izjavila sledeće:

„Podsetiću, na KiM je sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera koji danas čak ni ne krije svoje velikoalbanske ambicije i projekte, a poznato je da se protivi i Specijalnom sudu koji treba da procesuira zlodela počinjena od strane tzv. “Oslobodilačke vojske Kosova” (OVK). (…) Protivpravna odluka o agresiji na SRJ usledila je prvenstveno na osnovu izveštaja Vilijama Vokera, iako na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca.

Zatim, dva dana nakon objavljivanja autorskog teksta predsednika Republike stvar postaje jasna kada se pročita izjava ministra Vulina od 26. jula: 

„Kao i uvek kada Vučić pokrene pitanja od suštinskog značaja i važnosti za Srbe i Albance, pokaže se da među Albancima nema iskrenih sagovornika. Izjave Rame i Pacolija treba da onemoguće dijalog, naškode Vučiću i spreče ga da ujedini Srbe oko KiM.“

Nakon toga, 16. avgusta ove godine kada je ponovo u Savetu bezbednosti UN razmatran tromesečni period o radu misije UNMIK-a na Kosovu, Ivica Dačić je izjavio sledeće:

“Srbi su na Kosovu živeli vekovima, to potvrđuju crkve, od kojih su četiri pod zaštitom UNESKO-a. Nije u redu da se smejete gospođo Čitaku, pokažite jedan vaš spomenik iz tog perioda, pa ću i ja da se smejem… Da li mislite da to više ne treba da se pominje i da je to legitimizovano time što se to desilo? Hoće li iko pomenuti potrebu da se Srbi vrate. Statistika je porazna. Ako je bilo genocida, to znači da sada Albanca treba da ima manje”

On je naveo da je prema popisu iz vremena SFRJ u Prištini bilo 43.885 Srba, a da ih je prema popisu iz 2011, ostalo samo 430:

“To je 100 puta manje za 30 godina. Pa da li je to etničko čišćenje i genocid nad Albancima ili nad Srbima? U Uroševcu sada ima 32 Srba, 600 puta manje nego ranije, u Podujevu ih bilo 2.242, a danas 12, što je 200 puta manje. U Prizrenu, gde sam rođen, ih je ranije bilo 11.650, 2011 – 231, a danas samo 27.  Komentar je suvišan i zato molim vas da više ne koristite te lažne činjenice da ste žrtve etničkog čišćenja. Ko je kriv za zločine neka odgovara, ali najveće žrtve su Srbi.”

Dakle, postoji poziv na unutrašnji dijalog ali u svojim izjavama zvaničnici Srbije tvrde i ponavljaju sledeće tri teze:

  • Nije bilo nasilja nad kosovskim Albancima tokom perioda 1998-1999, samim tim ni razloga za NATO intervenciju;
  • Pripadnici srpskog naroda su najveće žrtve sukoba na Kosovu;
  • Albanska strana je ta koja ometa dijalog dok je srpska strana “posvećena” dijalogu;

Politika negiranja kampanje ratnih zločina prema kosovskim Albancima ostala je temelj politike Beograda prema Kosovu i ona se nastavlja. Opasne izjave ministara u Vladi Srbije najblaže rečeno jesu autogolovi otvorenom društvenom dijalogu o Kosovu. Nadovezujući se na pompeznu i demagošku izjavu Marka Đurića posle postignutih sporazuma u avgustu 2015. godine (5:0! u Briselu), još opasnijim izjavama ministara u Vladi, fudbalskim rečnikom govoreći, „primamo jeftine golove kod kuće“.

Mi smo dobili „crveni karton“ za niz teških kršenja ljudskih prava od 1998-1999. godine  i sa tom sankcijom moramo da igramo utakmicu zvanu unutrašnji dijalog o Kosovu. Ali to sebi moramo da priznamo. Za početak bilo kakvog dijaloga o Kosovu.

*Tekst je dorađena verzija dela Vodiča za unutrašnji dijalog o Kosovu pod nazivom “Krvavi bulevar propuštenih šansi države Srbije”.

Fotografija: Republika.mk

24. mart u predsedničkoj kampanji

Predsednički kandidat Aleksandar Vučić svoju kampanju, između ostalog, zasniva na revolucinoranoj retorici tj. argumentu stabilnosti koji se suprotstavlja “ljudima iz prošlosti, koji bi po toj logici srušili sve što je izgrađeno za ovih nekoliko godina vlasti koje predvodi SNS. Važna karika ove argumentacije čini tzv. “makedonski scenario” koji, prema interpretaciji današnje vlasti u Srbiji, simbolizuje nasilni prevrat na ulici koji bi bio učinjen od strane opozicije. Kako bi se ovaj argument dočarao kao stvaran očigledno je bilo potrebno da se u kampanju uključi i Dragoljub Milanović koji je dobio prostor na nacionalnoj frekvenciji da se predstavi kao velika žrtva “dosmanlijskog režima”. Dragoljub Milanović, koji je upravljao RTS-om od 1995. godine pa do kraja Miloševićeve vladavine, proglašen je krivim 2002. na desetogišnju kaznu zatvora, jer nije postupio po naređenjima Vlade SRJ da naloži premeštanje ljudstva i tehnike na rezervne položaje. Kako, između ostalog, stoji u obrazloženju presude on je “bio svestan mogućih teških posledica tog nepostupanja, uključujući i smrt zaposlenih”. Te posledice dogodile su se 23. aprila 1999. kada je NATO avijacija  pogodila emisionu tehniku RTS-a, ubivši 16 ljudi.

TAS16: BELGRAD, YUGOSLAVIA. APRIL 21. The picture shows the burning building of the headquaters of the ruling Socialist Party of Serbia. The building was destroyed during the raid on the night from Tuesday to Wednesday by the NATO aircraft. The bomb or a missile directly hit the building with more than 20 storeys. ----- ŇŔŃ 23. Ţăîńëŕâč˙. 21 ŕďđĺë˙. Íŕňîâńęŕ˙ ŕâčŕöč˙ â őîäĺ íî÷íîăî íŕëĺňŕ íŕ Áĺëăđŕä óíč÷ňîćčëŕ řňŕá-ęâŕđňčđó ďđŕâ˙ůĺé Ńîöčŕëčńňč÷ĺńęîé ďŕđňčč Ńĺđáčč (ŃĎŃ). Áîěáŕ (čëč đŕęĺňŕ) ďîďŕëŕ ďđ˙ěî â çäŕíčĺ, íŕń÷čňűâŕţůĺĺ ńâűřĺ 20 ýňŕćĺé. Ďîćŕđíűĺ áîđţňń˙ ń îăíĺě. Íŕ ńíčěęĺ: ăîđčň çäŕíčĺ ŃĎŃ. Ôîňî Ńĺđăĺ˙ Âĺëč÷ęčíŕ č Ŕëĺęńŕíäđŕ Äŕíčëţřčíŕ (ČŇŔĐ-ŇŔŃŃ) 13-04, Image: 86711884, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, TASS

Foto: Profimedia

Dragoljub Milanović je baš 12. marta gostovao na Tv Pink-u u emisiji, u kojoj su više od deset puta reprizirani snimci nasilja nad Milanovićem, gde su se mogla videti lica koja ga brutalno prebijaju. Koristeći argument neprocesuiranja osoba koje su ga 5. oktobra 2000. godine svirepo prebile, Milanović služi kao odličan deo u mozaiku “makednosnkog scenarija”. Slikajući portret Milanovića kao velike žrtve režima DOS-a, u emisiji nijedanput nije pomenuta njegova odgovornost za smrt 16 radnika RTS-a. Štaviše, gledajući ovu emisiju mogli smo mnogo više saznati o mogućnostima transfera mladog Aleksandra Vučića u SPS ali nikako nismo mogli čuti zašto je Milanović proveo 10 godina u zatvoru. Umesto da se otvoreno govori o odgovornosti za izgubljene živote u ratnoj prošlosti Srbije, ljudi poput Milanovića ili Šljivančanina, u kampanji lidera SNS-a koriste se samo da bi stavljanjem sebe u kontekst žrtve privukli deo biračkog tela koji se na određen način identifikuje sa ličnim patnjama onih koji su “samo branili sprski narod”.

Takođe, niz državnih ceremonija koje su usledile 24. marta, a kojima su obeležena mesta stradanja sa narativom srpskog naroda kao kolektivne žrtve, predstavljaju samo niz tog istog kruga pakla u kome nema mesta za odgovornost državnih organa Srbije i SRJ i njenih zvaničnika za smrt svojih građana, bilo oni srpske ili albanske nacionalnosti. Istovremeno, slušamo tokom kampanje nekoliko opozicionih kandidata od Jeremića, preko Obradovića do Šešelja kako “udaraju” na prvog pretendenta tako što smatraju da je uvreda saradnja sa Hilari Klinton, Tonijem Blerom ili Gerhardom Šrederom, zbog njihove uloge tokom 1999. godine. Nudeći nacionalistički populizam svrstavanja na prijatelje i neprijatelje tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, ali ne i nekim drugim argumentom zašto je ova saradnja problematična, oni u drugi plan stavljaju žrtve, njihove porodice ali i nikad objašnjeno pitanje za veliki deo javnosti Srbije – pitanje uzroka bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Ostaje na čast političkim akterima zašto se, posle više od 15 godina od završetka raspada Jugoslavije oličenim u NATO kampanji nad SRJ i masovnim ratnim zločinima na Kosovu, ne žele suočiti sa užasnim ratnim bilansom. Umesto što slušamo bajkovitu priču o Kosovu i mitsku verziju odbrane zemlje od NATO, državne vlasti bi mogle jednog dana pokazati javnosti sveobuhvatnu bazu podataka Fonda za humanitrano pravo o ljudskim gubitcima tokom NATO bombardovanja SRJ i uspostaviti dijalog u društvu kako i zašto su ljudi izgubili živote. Taj dan verovatno neće doći ubrzo nakon 2. ili 16. aprila ali za takve dane se vredi boriti kontinuiranim razgovorom i obrazovanjem društva.

Početak bloga U sredu!

Istraživački tim Inicijative mladih za ljudska prava koji čine aktivisti i aktivistkinje naše organizacije u narednom periodu objavljivaće seriju tekstova na blogu koji će za temu imati društvene procese i fenomene. Želja nam je da kroz prizmu zaštite ljudskih prava naši autori i autorke iskažu svoje lične stavove o tim temama. Inicijativa je kroz programe monitoringa ljudskih prava kao i kroz različite obrazovne programe, imala priliku da upozna veliki broj mladih ljudi koji imaju želju i znanje da govore, pišu i deluju na određene teme ali je čest slučaj da nisu imali prostor i okvir u kome mogu izraziti svoj stav. Zamisao Blogerske srede jeste da se kroz teme, kojima smo okupirani u javnosti, a koje su važne kako za naše društvo tako i za region Zapadnog Balkana, predstavi nova generacija mladih društveno osvešćenih ljudi koji tragaju za odgovorima u savremenom post činjeničnom svetu, gde su informacije na svakom koraku ali je teško doći do relevantnih izvora.

U naredna dva meseca imaćete priliku da čitate zanimljive tekstove o tome na koji način se Republika Srbija u različitim slučajevima odnosi prema rekonstrukcijama presuđenih ratnih zločina, kako se manipuliše institutom odlaganja služenja kazne za teška krivična dela, kao i zašto nasilje kao način političke komunikacije i dalje opstaje u Srbiji. Pored toga, čitaćete i o tome šta nam sve donosi kampanja za predsedničke izbore kada govorimo o vrednosnom određenju zemlje.

Nadam se da će vas naši blogovi inspirisati da potražite odgovore u okviru tema o kojima budemo pisali. Takođe, ovim putem vas pozivamo da nam se pridružite u pisanju i šaljete vaše sugestije i komentare na: marko.milosavljevic@yihr.org.

Do sledećeg čitanja,

Urednik bloga U sredu!

Marko Milosavljević