Prajd – borba koja i dalje traje

Isto je sa Prajdom. Odlazimo (ili ne odlazimo) na Prajd i kukamo o tome kako nije to-to. Kako nema dovoljno ljudi, kako eto – i dalje ima policije… Zaboravljamo krvoproliće iz 2001. godine, prvu zabranu 2009, haos na ulicama Beograda 2010. i sve ostale zabrane od kojih smo strahovali do Ponoćnog prajda 2013. godine.

I dalje, kada vidim fotke od te noći, mogu da osetim mučninu koja je prethodila zabrani, bes, tugu i očaj kada smo saznali da je Prajd zabranjen u live prenosu RTS-a i euforiju i radost kad smo izašli i osvojili ulice Beograda.

Kada smo rekli da nema straha i nema predaje. Kada smo rekli da nam je dosta igranja po pravilima kada oni naša prava krše svakodnevno. Kada smo se plašili a ipak izašli. Kada smo vikali da smo mi Srbija. Da smo i mi Srbija. Da postojimo. Da postoje različiti ljudi i da zbog svoje različitosti nisu manje vredni. Ali da su manje slobodni u zemlji u kojoj živimo. U zemlji u kojoj su rođeni.

Te večeri, osvojili smo ulice Beograda i tada smo znali i mi, ali i oni, da više nema nazad.

Znam da Prajd ove godine nije ispunio očekivanja mnogih, žao mi je što bilo manje ljudi nego ranije. Što su mnogi moji prijatelji ostali kod kuće. Moji strejt prijatelji. Jer ne žele da idu na punktove, trče u druga 4 zida koje prave momci u uniformama.

Ali, mi smo ove godine napravili još jedan (is)korak. Pre 3 godine, nas i građane delila su 3 ulaza, 3 pretresa. Danas samo jedan. Pre 3 godine, stajali smo iza tenkova, opkoljeni policijom, žandarmerijom, a ove godine sam ja stajala ispred policije, ispred ulaza. Sa zastavicama duginih boja. Bez obezbeđenja. Pričala sa ljudima koji su prolazili. Uzimali zastavice iako nisu krenuli na Prajd. Mahali nam i govorili “da to tako treba”.

Znam da ponekad deluje da su promene male ili da ih gotovo ni nema. Da se stvari menjaju na gore. Neretko i sama to pomislim. Onda se osvrnem na 2001, 2009, 2010… I vidim promenu koja se desila. Zahvaljujući svima nama.

I kao što je danas čekanje u redu za vize većini građana u Srbiji davna prošlost, tako će uskoro punktovi – ulazi na Prajd biti zaboravljeni. Kao i strah i borba koja je prethodila osvajanju te slobode. Ljudi se na bolje brzo navikavaju.

Naša lopta

Uzbuđenje koje prati svako prvenstvo je bilo prisutno, ali ovaj put još intenzivnije i napetije jer je otvarajuću utakmicu igrala Hrvatska sa domaćinom prvenstva.

Nekoliko nas se već oko devet sati okupilo u KC Gradu nameštajući stolove bliže ekranu i iščekujući prve goste. Nije prošlo više od petnaest minuta kada se pojavila grupa meni nepoznatih ljudi i zauzela prva mesta. Suzdržavala sam se da im ne priđem i ne kažem da utakmica počinje za 45 minuta, da znaju da može biti buka, pa da, ukoliko to žele pređu da sede u bašti. Bila sam ubeđena da su slučajni prolaznici koji su svratili na piće.

Većina devojaka je vikalo: Hajmo dečki a one koje se razumeju u fudbal, više nego u fudbalere, dobacivale su i: Ma naša lopta! Ofsajd! Korner! 

 

Sledeća grupa je organizovala svoje mesto kraj velikog ekrana – doneli su dodatni sto, na papiriću koji su ostavili na njemu napisali rezervisano i ugrabili preostalih nekoliko mesta u prvim redovima dok su čekali ostatak ekipe. Ni ove ljude nisam poznavala.

Utakmica je počela a u KC Gradu su sve stolice bile zauzete a ni mesta za stajanje nije ostalo mnogo. Kada je lopta prvi put zatresla mrežu u 11. minutu ceo KC Grad je skočio na noge! Ljudi su se ljubili, grlili, jedni drugima čestitali!

Moja euforija nije dugo trajala jer sam u masi od osamdesetak ljudi primetila petoricu koji nisu izgledali kao navijači Hrvatske u šta me je uverilo i obezbeđenje rekavši da su to Radovci. Sa namrštenim izrazima lica gledali su u devojku sa dresom na crveno-bele kockice a s vremena na vreme odmeravali i zastave koje su prekrivale zidove KC Grada. Kada je Brazil dao svoj prvi gol, oni su bili jedini koji su se radovali.

Iako smo, poučeni dugogodišnjim iskustvom organizovanja događaja koji bodu oči, prijavili sve utakmice policiji, policijska patrola je te večeri pre utakmice prošla pored KC Grada i verovatno videvši privatno obezbeđenje lokala nastavila dalje. Nije mi trebalo mnogo da zgrabim telefon i okrenem 911, ovaj 92. Ne, kada je hitno stavi 1 ispred. Da, 192! Nakon zvonjave koja je, čini mi se trajala minutima, javio se ženski glas. Trudeći se sa ostanem smirena, objašnjavala sam joj šta se dešava, vodeći računa o detaljima kao da izveštavam iz ratnih područja:

– Maša Milutinović kraj telefona, javljam vam se jer se trenutno u KC Gradu organizuje praćenje utakmica u kojoj igra reprezentacija Hrvatske. Malopre se pojavila grupa od pet momaka, koji su, kako kaže naše obezbeđenje, navijači Rada. Iako se trenutno ništa ne dešava ja se brinem za bezbednost i molim vas da pošaljete patrolu jer smo ovaj skup svakako prijavili. Njih je petorica a u našem obezbeđenju su dva čoveka.

Nakon mog izlaganja pitala me je za adresu:

– Braće Krsmanovića 4, ispod Brankovog mosta, Savamala. Preko puta lokala Čorba.
– Koja je to opština?
– Savskiii… Stari… Ne znam. Savski venac ili Stari grad. Otkud znam! Rekla sam vam adresu.
– Gospođo! Gospođo! Smirite se! Recite mi opštinu na kojoj ste.

U međuvremenu sam uspela da se setim da je granica baš tu kod mosta i da smo mi na Savskom vencu. Sačekala sam malo dok me nije prebacila na Policijsku upravu ove opštine, čijem sam predstavniku ponovila celu priču. Ovaj put još smirenije sa još više činjenica.

Paralelno sa mnom sličan telefonski razgovor vodio je i moj kolega sa nešto manje uspeha – prvi put su mu spustili slušalicu a drugi put je rekao da je već jednom dobio batine i da mi nije prijatno što su tu petorica momaka za koje nije siguran šta će da urade.

Policajci koji su stali u dva pežoa i jednu maricu su se brzo pojavili u Braće Krsmanovića. Ne obazirući se što u ruci imam pivo, i to već drugo, za koje sam verovala da će mi pomoći da prestanem da drhtim ili da trezveno delujem ako se nešto desi, izletela sam ispred lokala. Sa mnom je bio i jedan tip iz obezbeđenja koji je krenuo da objasni policiji da on ne treba da radi njihov posao. Nakon čavrljanja sa policajcima koji su obavili sve te formalne stvari: ispitivali me, uzeli moje podatke, gledali utakmicu kroz staklena vrata KC Grada, pitala sam koji su dalji koraci. Objasnili su da ne mogu da urade ništa ako niko ne pravi probleme.

Do kraja večeri nisu ušli u KC Grad, ali su svoje vreme potrošili baveći se našim prijavama: Gde je taj vaš kolega koji je prijavio da ga tuku? Ivan to sigurno nije izgovorio jer položenih ispita iz oblasti prava ima više nego momak u uniformi. Drugo poluvreme smo dočekali ispred KC Grada.

Navijači Hrvatske su nastavili da prate utakmicu neobazirući se na petorku sa 88 i sličnimtetovažama na telu. Većina devojaka je vikalo: Hajmo dečki a one koje se razumeju u fudbal, više nego u fudbalere, dobacivale su i: Ma naša lopta! Ofsajd! Korner! U tome su ih pratili i muškarci koji su od 71. minuta imali najgore reči za sudiju i njegov nepravedno dosuđen a ipak odlučujući penal.

Shvativši da su u manjini, nepozvani gosti su napustili KC Grad.

Možda naše komšije nisu osvojile Svetsko prvenstvo, ali smo mi tu u KC Gradu, pod tri zastave ovih naših država izvojevali svoju pobedu. Mi smo konačno bili u većini. Beograd je navijao za komšije. I to je bilo sasvim normalno.

Ponoćni Prajd 2013. (Behind the scene)

Niko od nas dvadesetak koliko nas je bilo u kancelariji nije verovao da je to istina. Mislili smo da je to neka fora, da se ovi ludaci povuku sa ulice… Nismo verovali sve dok se u drugom dnevniku RTS-a nije ukazao premijer Dačić objašnjavajući da je Prajd zabranjen ponovo iz bezbednosnih razloga.

I pored nekog prirodnog olakšanja jer Prajda neće biti, zbog svog straha koji sam osećala svih tih mesec dana, osećala sam se kao da je neko prosuo vreću govana na mene. Svi smo bili sluđeni i jedna, do tada euforična ekipa, samo je zaćutala.

Tokom tog dana u Medija centru sam delila akreditacije novinarima i na pitanje “Da li će Prajda biti?” i “A je li postoji plan B ako ga otkažu?” samouvereno sam odovarala: vidimo se sutra u 10! Nemojte da kasnite! Inače, zanimljivo je to da se uvek u javnosti govori da je Prajd otkazan, a on je zapravo zabranjen. I to treći put po redu.

Ta samouverenost je bila dobro utemeljena u fidbeku koji smo stalno dobijali od policije i ostalih službi koje su planirale obezbeđenje Prajda. Naš tim se sastajao sa njima i stalno su pokazivali spremnost, objašnjavali sve bezbednosne procedure i do poslednjeg dana smo sa njima bili na stalnoj vezi.

Našem Marku koji je prethodnih godinu dana skupljao papirologiju potrebnu za prijavljivanje Prajda čak nisu ni javili dok se Dačić nije ukazao na TV-u. Počeli su da zvone telefoni a Ivan, Boban i ja smo pokušali da budemo konstruktivni. Zaključali smo se u jednu prostoriju i počeli da smišljamo plan B.

Posle pola sata smo izašli sa nekim super-kul planom i izneli ga našoj smorenoj ekipi. Svi su odreagvali “Okej, važi.. Štagod.” osim Maje. Maja je direktorka organizacije u kojoj radim i iako mlada ona je jedna, što bi Ivan rekao: tačna osoba.

Maja je i dalje bila u šoku, gledala u prazno, češala se kao ludak (što uvek radi kada je nervozna) a onda počela da priča: “Neću više! Neću majke mi! Pa šta više treba da uradimo? Godinu dana! Godinu dana nas zavlače! Šta još treba da uradimo? Ne mogu bre, neću! Evo ima da uzmem ovu gej zastavu da se vežem ispred Vlade i da čekam! Pa samo neka me hapse! Treću godinu za redom!” Svašta je tu Maja govorila i ovo nije baš autentično, jer ono što je ona izgovorila je bilo mnogo motivišuće, čim smo mi te večeri šetali od Vlade do Doma Narodne skupštine.

Da smo u nekom filmu na tu scenu bi usledio aplauz. Ipak, ja sam rekla: Pa dobro, je li idemo ispred Vlade? Svi su se složili i ostalo je samo da to organizujemo tako da što više ljudi, policije i medija dođe tako da to ne čuju nacoši a da nas uz to policija ne spreči pre nego stignemo do Vlade.

Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Pošto su svi skupovi bili zabranjeni za sutrašnji dan, mi smo se dogovorili da ljudima kažemo da se okupljamo u 23h i da ćemo do ponoći sve završiti. Našli smo transparent sa kojim smo dve nedelje ranije stajali ispred Doma Narodne skupštine na kome je pisalo ČEKAMO VAS NA PRAJDU, okrenuli ga, uzeli sprej, koji je ostao od našeg gerilskog akcijanja, i napisali: OVO JE PRAJD!

Poslali smo SMS-ove svim novinarima koje smo tog dana akreditovali sa tekstom: Prajd je ponovo zabranjen. Vidimo se ispred Vlade u 23h. Javljali smo prijateljima, a onima kojima nismo javili i dan danas moramo da se izvinjavamo zbog toga što nisu bili deo ovakvog događaja.

Kada smo došli ispred Vlade tamo je već bilo brdo ljudi. Poznata lica prijatelja i nekih poznanika, profesora sa fakulteta… Sav strah je nestao. Zgrabili smo taj transparent, formirali kolonu i krenuli ka skupštini. U nekom trenutku je kolona krenula na trotoar – fini ljudi, šta ćeš. A ja sam, posle dva piva kojima sam “razbijala strah”, počela da se derem: na ulicu! Na ulicu! Kolona je zauzela jednu traku Kneza Miloša i nastavila da ide prema skupštini.

Razvili smo  gej zastavu a iza nas je bilo oko 300 ljudi! U nekom trenutku sam rekla Ivanu i Jasmini (i ko se sve tu našao) hajde da navijamo! Počeli smo sa OVO JE PRAJD! a nastavili sa OVO JE SRBIJA! OVO JE PRAJD!

Nikada nisam bila ponosnija. Pojavili su se ljudi koji na Prajd inače ne bi došli i zajedno smo razbili granice i pokazali zube. Svima njima. I premijeru i nacošima. Policija je u nekom trenutku pokušala da nas zaustavi, a kada su shvatili da to ne mogu ili prosto ne žele, samo su nas pitali dokle idemo i obezbedili našu kolonu.

Završili smo sa gej zastavom ispred skupštine. Čak se nekoliko nas bacilo na nju u pobedničkom stilu.

Razlog zbog kog sam odlučila da napišem ovo je zato što mislim da ova priča mora da bude zabeležena još negde, osim u našim sećanjima. Ali pre svega ovo pišem jer znam koliko je važno da budemo hrabri. Da Maja te večeri nije doživela nervni slom, završili bismo sa nekom light akcijom sutradan. Nikada ne bismo izašli na ulice i nikada ne bismo saznali da to zapravo možemo! Uradili smo onako kako smo se osećali, nismo dozvolili da ostanemo u tom osećaju kao da nas je neko upravo zapljusnuo kofom govana koju smo sa slašću pojeli.

Kada bismo svaki dan svi bili samo malo hrabriji, kada bismo progovorili o stvarma koje nas muče, bilo da je to što nam muž tu i tamo opali šamarčinu, ili što nas direktor jaše kako stigne ili to što radimo u javnom preduzeću u kome se na naše oči krade, učinili bismo naš dom, našu zemlju lepšim mestom za život.

Ta hrabrost često dolazi i sa posledicama koje ne želimo, ali je oseća pobede i ponosa koji imaš onda kada si hrabar i kada se zauzmeš za sebe, vredan toga.