Građani i građanke ničije države

Kosovo, ili je možda bolje upotrebiti termin Republika Kosovo sebe smatra nezavisnom državom jer takođe poseduje sve elemente državnosti dok za Srbiju predstavlja njen sastavni deo sa statusom autonomne pokrajne. Za obe države Evropa je destinacija kojoj se stremi.

Deklarativno, kada govorimo o Srbiji, naše društvo i država opredelili su se za put evropskih integracija. Ovaj proces za zemlju kao što je Srbija podrazumeva da, pre nego što sebe integriše u nešto veće, ona ispuni niz različitih uslova kako bi bila spremna za potpunu integraciju.

Paralelno sa evropskim integrativnim procesima, traju i pregovori o “normalizaciji odnosa” Kosova i Srbije. Jedan od glavnih motiva za pregovore obe strana bilo je pitanje integracije srpskog stanovništva na Kosovu.  

Kada govorimo o Srbima sa Kosova, to najčešće označava osobe koje se izjašnjavaju kao Srbi a žive na određenoj teritoriji. Naglašavam, najčešće jer nije retka situacija da ova fraza sa sobom nosi i određene etikete koje se vrlo lako “nalepe” ovoj grupi. O ljudima koji žive na Kosovu a srpske su nacionalnosti u javnosti se govori kao o jednoj vrlo homogenoj celini, što je za početak sve, samo ne istina. Neistina je na nekoliko nivoa. Kao prvo, nisu homogeni jer ne žive na tačno određenom delu Kosova već nešto veći broj živi na jugu a manji na severu. Drugo, uslovi u kojima žive Srbi na severu i Srbi na jugu nisu isti. Treće, u većini politički predstavnici Srba sa Kosova su pod direktnim uticajem trenutnih vlasti iz Srbije, dok njihova javna istupanja ne oslikavaju želje i potrebe Srba koji na Kosovu žive.

Ukratko, Srbija ih ne da, a Kosovo ih želi. I tako u međuprostoru koji ostaje između ova dva stava oni žive, školuju se i rade.

Kvalitet integracije Srba koji žive na teritoriji Kosova nijedna strana (ni Kosovo ni Srbija) nije spremna da sagleda na pravi način niti se ovoj integraciji na pravi način ikada pristupalo. Nijedna integracija ne može se izvršiti samo na bazi prostog štikliranja ispunjenih formalnih zahteva.

Društvena integracija u demokratskoj državi, ili makar onoj koja pretenduje da bude takva, treba da bude obojena stvarnom željom da se stvori ambijent koji ne podstiče na novi konflikt, a to nikako ne podrazumeva kreiranje zajednice u kojoj svi isto razmišljaju, imaju iste zahteve i potrebe.

Integracija ne znači kulturnu i tradicionalnu homogenizaciju, već omogućava postojanje suživota uz uzajamno poštovanje drugog i drugačijeg. Posebno važan aspekt kada govorimo od postkonfliktnim područjima, na kojima žive pripadnici naroda dve prethodno zaraćene strane, je da zajednica čija se integracija vrši ne oseća bojazan za svoj život i telesni integritet. Ništa od navedenog nije lako ostvarivo jer je integracija naporan i spor proces.

Inkluzivni tretman kada su u pitanju Srbi koji žive na Kosovu provlači se kroz sve dogovore koje proističu iz Briselskog dijaloga a koje se odnose na rad, obrazovanje, slobodu kretanja itd. Integracija srpskog stanovništva bi trebalo da je jedan od glavnih ciljeva Beograda i Prištine, kako bi bio moguć dalji zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Kao rešenje javila se ideja o formiranju Zajednice srpskih opština, koja je suštinski samo još jedan korak ka jasnijoj podeli između Srba i Albanaca. Ako je cilj da se Srbi sa Kosova osećaju kao deo kosovskog društva, potrebno je raditi na izgradnji takvog ambijenta uz posebnu posvećenost mladima, što se ne postiže samo putem pravnih rešenja.

Univerzitet u Severnoj Mitrovici je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i među prvima je uskladio svoj rad sa Zakonom o visokom obrazovanju. Jasno je da diplome stečene na nekom od fakulteta koji pripada Univerzitetu u Severnoj Mitrovici imaju oznaku Srbije. Shodno tome, diplomama koju se izdavale do novembra 2016. godine, Srbija je obavezivala sve one sa diplomom da rade na “njenoj teritoriji” ili u isturenom srpskom odeljenju u Severnoj Mitrovici.

U novembru 2016. godine, menja se situacija tako što Kosovo počinje da priznaje diplome stečene na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici. Nezavisna multietnička komisija izdaje uverenje o validnosti stečene diplome u svrhu konkurisanja za posao, sticanja stručnih licenci i polaganja stručnih ispita pri javnim institucijama Kosova.

Uverenje o validnosti diplome koja je stečena na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici (poznatiji i kao Univerzitet u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) je privremena afirmativna mera za zaštitu i unapređenje prava građana Kosova. Rok trajanja ove mere je do 5. maja 2017.godine.

Dakle, da rezimiramo, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju građana i građanki Kosova za pojedine njene stanovnike ima rok trajanja. Za to vreme Srbija, imajući u vidu prethodna događanja poput pravoslavno oslikanog voza, ni na koji način ne doprinosi konstruktivnom rešavanju problema sa kojima se sureću Srbi koji žive na Kosovu. Umesto toga održava ih u konstantnom haosu preko svojih političkih poltrona koji sede i rade ispod zastave Republike Kosovo ili su deo grupacije Srpska lista.

Iskustvo mi govori da Srbi na Kosovu ne veruju nikome, osećaju se napušteno i zanemareno, žive dan za danom bez nada da će se uslovi života u kojima svakodnevno funkcionišu promeniti.

Priznavanje diploma je jedno o mnogih spornih pitanja koja dele istu sudbinu. Lično, ovo pitanje  doživljavam kao veoma osetljivo, jer su obrazovanje i zaposlenje nakon sticanja diplome osnovni preduslovi za kvalitetan život mladih ljudi.

Ako ti preduslovi nakon proteka određenog roka postaju neizvesni, to će biti direktan udarac na entuzijazam i viziju bućnosti mladih čija je jedina prepreka ka zaposlenju grb određene zemlje na njihovoj diplomi.

IMG_1046

Res judicata ili možda ne?

Tog dana, u centar Tuzle je pala granata ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske koja je tom prilikom usmrtila 71 osobu, ranila preko 100, a prosek godina preminulih iznosi 21 godinu. Za zločin je pred sudom BIH pravosnažno osuđen Novak Đukić, komandant Taktičke grupe Ozren VRS na 20 godina zatvora. On je 2014. godine pušten na slobodu do pravosnažnog okončanja postupka, usled teškog zdravstvenog stanja i sada boravi u Srbiji. Đukić se nije odazvao pozivu za izdržavanje kazne u BiH nakon čega je raspisana i međunarodna poternica za njim, a u oktobru 2015. godine BiH je uputila zamolnicu Srbiji za izvršenje pravosnažne krivične presude Suda BiH s obzirom da se osuđeni tada već nalazio u Srbiji. Sednice veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu koje treba da donese odluku po ovom pitanju, po pravilu su odlagane zbog lošeg zdravstvenog stanja okrivljenog. Isto se dogodilo na poslednjoj sednici koja je bila zakazana za 23. januar ove godine. Novina u postupku je da se u 2017. godini očekuju i rezultati lekara specijaliste čiji je zadatak da obavi dopunsko veštačenje procesne sposobnosti pomenutog generala. Na naš zahev za pristup informacijama od javnog značaja o tome da li je odluka povodom molbe za priznanje strane sudske presude u predmetu protiv generala Đukića doneta, Viši sud je odgovorio da je ,,postupak u toku”.

Prateći ovaj slučaj, dolazimo do zaključka da su u toku dva postupka- jedan je postupak za priznanje izvršenja presude Novaku Đukiću koji je propraćen raznim opstrukcijama, dok drugi postupak predstavlja opovrgavanje svih sudski utvrđenih činjenica koji poprima karakter vansudskog postupka revizije istorije u skladu sa dominantnim narativom. Odugovlačenje postupaka vezanih za ratne zločine na veliku žalost jeste ustaljena praksa, ali pokušaji da se dokaže nevinost rekonstrukcijom zločina kad su probijeni svi zakonom predviđeni rokovi za ovakve radnje je ipak novina koja preti da postane običaj. O čemu se zapravo radi? Napori da se dokaže nevinost generala Đukića počinju još 2014. godine, izvođenjem različitih eksperimenata u Tehničko opitnom centru Vojske Srbije u Nikincima, pored Šapca. Ko, zašto, sa kojim ciljem i od čijeg novca su pitanja koja su se pojavila kao najvažnija, s obzirom da je sam cilj ovakve radnje diskutabilan na nekoliko nivoa.

Tehnički opitni centar Vojske Srbije u Nikincima je mesto gde su održani eksperimenti pod nazivom ,,Rekostrunkcija zločina na Tuzlanskoj kapiji”, na zahtev advokata odbrane. Na poligonu je potpuno rekonstruisan slučaj “Kapija” : napravljene su zgrade, postavljene lutke i automobili na način i prema razdaljini koji su precizirani u zvaničnoj istrazi. Ono što je bio predmet opita jeste utvrđivanje da li je granata tog kalibra koja je pala pod utvrđenim uglom mogla da usmrti toliko ljudi i izazove opisana oštećenja na obližnjim zgradama. Zanimljivo je primetiti da cilj eksperimenta nije i negiranje da je pomenuta granata bačena sa položaja Vojske Republike Srpske na zaštićenu zonu. Generalštab Srbije je Fondu za humanitarno pravo na zahtev o pristupu informacijama od javnog značaja u vezi sa eksperimentom odgovorio sa nekoliko podataka koji otvaraju sledeća pitanja. Prvo, odluka kojom se odobrava izvođenje eksperimenata na poligonu Vojske Srbije je doneta na osnovu člana 143. stav 1. tačka 18. Pravilnika o materijalnom poslovanju Ministarstva odbrane. Ovaj Pravilnik nije dostupan online te smo od Ministarstva, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, tražili da nam pomenuti Pravilnik dostavi. Ministarstvo je dostavilo dokument, a odluka je doneta na osnovu člana u kome piše da je osnov odobravanja: ,,ispitivanje naoružanja i druge opreme”. Sama vrste odluke je veoma sporna, a ujedno je posredi i zloupotreba člana navedenog pravilnika, uzimajući u obzir da se navedeni eksperiment predstavlja i u javnosti tretira kao rekonstrukcija zločina iz 1995. godine, a ne kao ispitivanje naoružanja.

Drugo, novac koji je uplaćen Tehničko opitnom centru (suma od 676. 965 hiljada dinara) kojim su finansirani eksperimenti, uplatila je advokatska kancelarija ,,Konstantinović” iz Beograda. Predočena suma deluje nedovoljno za finansiranje ovako tehnički složenih eksperimenata, pogotovo ako se u obzir uzme i činjenica da su na poligonu u Nikincima bili i eksperti iz različitih zemalja. Strani eksperti, pod pretpostavkom da su preporučeni od strane renomiranih inostranih institucija kako bi radili na sprovođenju eksperimenata, nisu mogli biti plaćeni iz ovog iznosa, već su evidentno birani na osnovu ličnih preferencija pomenute advokatske kancelarije i njihovog kllijenta, a isplaćeni su mimo cene samog eksperimenta.

Rezultati eksperimenta su potpuno suprotni svemu navedenom u presudi. Nalazi pokazuju da je samo kod 26 od 71 ubijene osobe moglo da dođe do istovetnih povreda usled eksplozije, onima koje su opisane u presudi. Takođe u pitanje su dovedena i oštećenja na obližnjim zgradama i lokalima  koja su mnogo veća nego ona 1995. godine, što nas dovodi do zaključka da su oštećenja na objektima veća a ljudski gubici manji. Opšti utisak koji se nameće iz eksperimenta je da su utvrđene činjenice na osnovu kojih je general Đukić osuđen pred sudom BiH- netačne.

Nakon izvođenja eksperimenata rezultati su pompezno bili predstavljeni javnosti na više različitih mesta. U oktobru prošle godine je na Pravnom fakultetu u Beogradu održana tribina pod nazivom ,,Naukom za isitinu: Tuzlanska kapija 25. maj 1995” u organizaciji Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost, dok  je u Zvezdara teatru bio prikazan film ,,Mučni teret nedokazane krivice” baziran na eksperimentima u Nikincima. Problematično je i vreme pokretanja eksperimenata- čekano je sve dok nije propuštena i poslednja šansa da ove radnje budu sudski relevantne. Opis kako svih pojedinosti u vezi sa procesom Novaka Đukića, tako i kontroverznih činjenica koje se tiču revolucionarne rekonstrukcije, mogu se podvesti pod reviziju istorije.  Ovakvi poduhvati jasno dovode do menjanja bazičnih elementa jednog zločina sa ciljem da i zločinci postanu žrtve.

Problem revizije presuđenog zločina podriva temelje saradnje među pravosudnim organima u regionu, a ovakva saradnja je jedan od preduslova za procesuiranje i postizanje sudskog epiloga za sve koji su odgovorni za zločine na prostoru bivše Jugoslavije.  Zbog nedovoljne spremnosti da se prihvate i priznaju odluke suda, koje se tiču ratnih zločina, u nekim od susednih zemalja, dolazi do zanimljive pojave problematizovanja pojedinih slučajeva koje se vode kao res judicata. Praksa preispitivanja započeta u Opitnom centru u Nikincima preti da postane trend, ukoliko u obzir uzmemo vest od septembra prošle godine koja se pojavila u Večernjim novostima, gde se najavljuje da se rekonstrukcija planira i za zločine u ulici Vase Miskina iz 1992. godine i za zločine na Markalama. Načinom na koji je izvršena rekonstrukcija slučaja “Kapija” utire se put relativizaciji zločina čija je rekonstrukcija najavljena, a u smislu iste vanpravne sudbine koja će im dati željeno obeležje izrežiranosti.

Problematizovanje ovakvih poduhvata, postaje još utemeljenije ukoliko sve postavimo u kontekst trenutne političke situacije u Srbiji. Postoji bojazan da je veoma teško poverovati da jedna zemlja u kojoj vladajuća partija ugošćava osuđenog ratnog zločinca u javnim ustanovama, organizujući mu i turneju po Sremu (posebno u malim mestima koja su tokom rata naseljena velikim brojem izbeglica srpske nacionalnosti) ima nameru da odgovorne za ratne zločine predstavi kao takve. Još je teže ne sumnjati u iskrenost izjava da su svi ratni zločinci za Srbiju jednaki jer ovakve tvrdnje ne prati faktičko stanje, odstupanje je očiglednije kada na nacionalnoj televiziji ugledamo Momčila Krajišnika koga je ugostio predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ni Veselin Šljivančanin ni Momčilo Krajišnik nisu govorili o žrtvama rata i svojoj odgovornosti- nasuport tome- njima je dat prostor da se javno reše odgovornosti, veličajući svoje herojstvo, a kudeći one sudske instance koje su ih osudile.

Imamo presude na koje se ne pozivaju institucije čiji bi posao to trebalo da bude, čime se otvara prostor za utvrđivanje odgovornosti za najteža kršenja ljudskih prava pred sudom javnosti. Politika i pravo su usko povezani kada je potrebno da postignemo društveni konsenzus o onome šta smatramo neprihvatljivim modelom delovanja. Politička osuda mora da prati pravnu osudu zločina, u suprotnom, jedina stvar kojoj smo presudili će zasigurno biti izgradnja (ne)mira u regionu.

Autorke: Sofija Todorović i Marta Vasić

U potrazi za Pravdom

Pripremala sam se za Dahau i perspektiva koju sam tamo dobila opravdala je moja očekivanja. Slušala sam o suđenjima za zločine koji su se desili za vreme nacističke Nemačke, pričali smo o pravu koje se primenjivalo, o proceduralnom pravu, o onima kojima se sudilo, ali i o onima kojima nije. Suđenja nisu bila savršena. Možda se i ne može reći da je njima uspostavljena pravda. Ipak, jedno se može reći. Nacionalsocijalistička partija imala je osma miliona članova. Kada se došlo do zaključka da za sve strahote koje su se desile neko mora da odgovara pred sudom (uglavnom su to bili najistaknutiji pripadnici), postavljeno je pitanje da li su svi znali o zločinima koji su činjeni? Da li su svi odgovorni? Da li možete da procesuirate osam miliona ljudi, a da ne nastane kompletni haos (to je skoro pa celo stanovništvo Srbije)? Da li bi to značilo mir? Suđenjima se pokušava ostvariti pravda, sa tim ciljem i postoje, ali ono sto služi pravdi nije pravda sama po sebi, vec tome teži. Svakako da mislim da su suđenja prvi i fundamentalni korak (ne i jedini, ali jedan od najtežih i najvažnijih) ka ostavarivanju pravde. To moje shvatanje je ova poseta samo učvrstila.

Koncentracioni logor u Dahauu. Imamo pojam o tome kako su izgledali koncetracioni logori i šta se u njima događalo. Ljudi su mučeni, izgladnjivani, tučeni i na kraju ubijani. Onda vidite gasnu komoru (ljudi su tamo poslati na “tuširanje”). I stojite ispred krematorijuma, prođete kroz četiri vezane sobe pakla, koje se, kao i svaki pakao, završavaju vatrom i pretvaranjem ljudi u pepeo u ogromnim pećima (kremtorijumima). Ne bih više o logoru. A da. Napomena: u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije postojali su logori.

Druga stanica – Ludvigsburg. Centralna kancelarija za istragu zločina za vreme nacističke Nemačke. Dokumenti su svuda oko mene, more dokumenata koji ukazuju na zločine i počinioce. Dosta dokumenta sakupljeno je zahvaljujući saradnji sa Poljskom i SSSR-om. Za uspehe kancelarije dobrim delom zaslužna je saradnja sa zemljama koje nisu Nemačka. Saradnja je jako važna prilikom istrage, saradnja među državama je ujedno i njihova rešenost da zločin nema opravdanje i da zaslužuje osudu, kako društava, tako i sudova.

Treća stanica – Den Haag ili kako mi to jednostavno kažemo – Hag. Logično je da je moj najveći utisak naravno poseta ICTY-u (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugosalaviju). Najzanimljivije je svakako bilo prisustvo suđenju Ratku Mladiću. Delilo nas je staklo. Suđenje je u toku i morali smo biti tihi. Neverovatno da čovek o kome u Srbiji priče idu “od heroja do zločinca”, sedi tu, gotovo ispred mene. Kada me je nekako prošla prvobitna tahikardija, gledala sam ga kako sedi, tako starog i posvećenog svom procesu, a previše ljudi je izgubilo sve zbog njegovih postupaka. Tu mu je mesto, treba da odgovara. Nadam se da hoće, makar pravno, jer što se moralne strane tiče – čini mi se da on sebe veoma visoko kotira. To je opet samo moja impresija.

Poslednje predavanje u Hagu me je razoružalo, nateralo na razmišljanje i dalo smisao celom putovanju. Zasto je ispravno ili pogrešno da za zločine koji su se desili i koji su vršeni bilo gde, a naša zemlja je umešana, kažemo: Ne u moje ime! Shvatila sam da ću to uvek govoriti.

Ne u moje ime: jer time iskazujem najdublje moguće neslaganje sa bilo kojim vidom zločina nad ljudima.

Ne u moje ime: jer ne postoji razlog kojeg bih osećala ovu neobičnu, nametnutu (od strane onih koji su ih činili u ime srpstva) odgornost za strahote koje su učinjene drugima.

Ne u moje ime: jer smo se našli u situaciju da ljudi na prostoru bivše Jugoslavije mrze jedni druge (jer smatraju da je u njihovo ime rađeno sve što je rađeno), a ne samo one koji su bili umešani u činjenje zločina.

Ne u moje ime: i ne u ime pregršt predivnih ljudi koje poznajem širom Balkana. Ne u naše ime, jer mi ne želimo ovakvu najavu nikada.

Pravda i proces rekonsilijacije su tu da se prožimaju. Pomirenje je potrebno. Isti slučaj kao i sa suđenjima. Imamo još puno godina ispred nas. Ovaj proces traje dugo i težak je. Dvadeset godina je, nažalost, malo. Ni drugima nije išlo glatko. I bilo je svega (rečenica posvećena fanovima poređenja). Svaka situacija je posebna i ne postoji univerzalno savršeno rešenje. Tu smo da nađemo svoj. Naravno, učeći od drugih. A učenje i preslikavanje nije isto.

Bože, ne znam šta mi je…

Narod k’o narod, ljudi kao ljudi – svuda isti, neki fini neki manje fini. Sve u svemu vratih se sa bubrezima na broju, a da stvar bude još crnja bilo mi je lepo… Čudno, već sve kreće da biva čudno, no na mom Fejsbuk profilu je osvanula slika ispred Gračanice što me je, sad sa ove tačke gledišta, iz nesvesnog nehata poštedelo mnogo čega ali samo u tom periodu.

Međutim, na slikama Albanci i ja, nemoguće, uz to objavljujem neke nerazumne stvari tipa ljudska prava, tranziciona pravda, gnušam se na rec “Šiptar”, pretvaram “Cigane” u “Rome”, to rađa neobičnu radoznalost kod ljudi iz mog okruženja. Slobodno mogu reći da je rešetanje provokacijama počelo. Za mene sve je isto kao i pre odlaska na Kosovo, ali nešto se menja oko mene, nepoverljivost se oseća u vazduhu, odgovaram na najrazličitija pitanja uz pozamašan trud na krajnje duhovit način u želji da nikoga ne uvredim a opet da ne dozvolim da drugi vređaju ono o čemu ništa ne znaju. Preispitujem se ali ne nailazim ni na šta zabrinjavajuće u svom ponašanju i govoru.

Zatim je usledila sezona ordenja, Toma ih deli već tradicionalno, ja protestujem pomalo jer orden dobija poprilično diskutabilna ličnost – general Diković. Etikete počinju da se gomilaju, moji postupci postaju diskutabilniji od ordenja. Organizujemo, nešto kasnije, akciju o sprečavanju nasilja nad ženama u partnerskom i porodičnom nasilju. Niko ništa ne pita, objava – dva lajka.

Vreme prolazi, radim u istom kafiću, studiram na istom fakultetu, živim u istom stanu, malo sam se zaljubila. Noću sipam vodu psima lutalicama jer pakleno leto je u toku. Sve je isto, ali kažu da ja nisam jer imam nova interesovanja, čitam više, istražujem. Tiče me se sviše stvari i o njima slobodno govorim. Mnogo pričam, tako mi kažu. Spominjem neku Tuzlu i 25. maj, tenzija raste. Dolazi do obeležavanja genocida u Srebrenici. Odlazim u Srebrenicu, otpraćena najružnijim rečima a tamo dočekana sa naročitom naklonošću jer sam iz Srbije. Na poklon dobijam srebrenički cvet od dve devojke koje sam upoznala tamo – u znak zahvalnosti što sam tu. Plačem ja, plaču one, paradoksalno u najmanju ruku.

Došla sam kući živa i zdrava opet. Tačnije, ne kući nego pravo na zabranjeni skup #7000. Kad ono – linč oflajn, linč onlajn. Konstatuje se da možda jesam živa ali zdrava sigurno ne. I tako dok se neprijatnosti doživljene od meni bliskih ljudi nižu jedna za drugom, približila se i godišnjica Oluje. Objava na Fejsbuku – jedan lajk, opet niko ništa.

Sledeća destinacija – Sarajevo. Filmski festival doduše, pun je bio grad, prelep. Ima nešto posebno u tom izrešetanom Sarajevu. A da! Bila neka opsada, 1425 dana trajala. Stigla sam kući pevajući: Sarajevo ljuuuubavi moja! Baš su raja u tom Sarajevu.

Haos na Bliskom istoku počinje da se tiče cele Srbije. Pazi, izbeglice na vidiku. Gomila izbeglica pristiže i prolazi kroz zemlju a azila usput nigde. Uslovi nedolični bilo kom ljudskom biću. Mađari se igraju Berlinskog zida, Evropa pada na još jednom testu humanosti. Samo kažem.

Već je septembar, lišće poprima nijanse svih mogućih boja na putu od zelene do braon – jedno opšte šarenilo. Upekla je zvezda a onda niotkuda nebo brisne i udari kiša – vreme je za Prajd. Biće toplo i želim da bude lep dan za šetnju, jer svako ima pravo da šeta.

“Ajde Šiptari, Bošnjaci i svi ti muslimani. I što će nam ISIS doći glave i što islam hoće da prošire po Evropi jer sve te izbeglice – to nije slučajno. Ali da mašeš šarenom zastavom i šetaš sa pederima i još kažeš žen’te se, žen’te. Ti si oličenje šejtana. Je li ja to rekoh šejtana? Mislila sam na đavola.”

Stvarno ne znam šta mi je, jer mi se ne pale džamije. Stvarno ne znam šta mi je što ne mrzim druge narode. Stvarno ne znam šta mi je, jer mi ne smetaju homoseksualci, lezbejke i transrodne osobe. Stvarno ne znam šta mi je, što hoću da mržnja iz prošlosti ne stvara mržnju u budućnosti. Stvarno ne znam šta mi je što mislim da su teorije zavere i paranoična interpretacija dešavanja u zemlji i svetu – priče za dokone koje ne donose ništa dobro. Stvarno ne znam šta mi je što su za mene predrasude đavolja rabota. Stavrno ne znam šta mi je što mi je feminizam ok.

I tako dok se klackam noćnim autobusom koji vozi od Borče na levoj obali Dunava, prilazi mi kondukter. Iako pored mene stoji krupan mladić u nekom gardu sa majicom koja poziva na linč i vrišti: ja sam govor mržnje – kondukter ga zaobilazi. Sigurno ga nije primetio. Dolazi do mene i kaže: “Dokle ide lepa dama? Nadam se da imaš pare za kartu, samo dinare primam, šarm i lepe oči – od toga nema ništa.” Dajem mu 250 dinara, uputim mu namrgođen pogled i ne tražim kusur. Odmahujem rukom kao znak za “teraj dalje”. Eto, ponekad i ja ostanem nedorečena, jer stvarno ne znam šta vam je.