Građani i građanke ničije države

Kosovo, ili je možda bolje upotrebiti termin Republika Kosovo sebe smatra nezavisnom državom jer takođe poseduje sve elemente državnosti dok za Srbiju predstavlja njen sastavni deo sa statusom autonomne pokrajne. Za obe države Evropa je destinacija kojoj se stremi.

Deklarativno, kada govorimo o Srbiji, naše društvo i država opredelili su se za put evropskih integracija. Ovaj proces za zemlju kao što je Srbija podrazumeva da, pre nego što sebe integriše u nešto veće, ona ispuni niz različitih uslova kako bi bila spremna za potpunu integraciju.

Paralelno sa evropskim integrativnim procesima, traju i pregovori o “normalizaciji odnosa” Kosova i Srbije. Jedan od glavnih motiva za pregovore obe strana bilo je pitanje integracije srpskog stanovništva na Kosovu.  

Kada govorimo o Srbima sa Kosova, to najčešće označava osobe koje se izjašnjavaju kao Srbi a žive na određenoj teritoriji. Naglašavam, najčešće jer nije retka situacija da ova fraza sa sobom nosi i određene etikete koje se vrlo lako “nalepe” ovoj grupi. O ljudima koji žive na Kosovu a srpske su nacionalnosti u javnosti se govori kao o jednoj vrlo homogenoj celini, što je za početak sve, samo ne istina. Neistina je na nekoliko nivoa. Kao prvo, nisu homogeni jer ne žive na tačno određenom delu Kosova već nešto veći broj živi na jugu a manji na severu. Drugo, uslovi u kojima žive Srbi na severu i Srbi na jugu nisu isti. Treće, u većini politički predstavnici Srba sa Kosova su pod direktnim uticajem trenutnih vlasti iz Srbije, dok njihova javna istupanja ne oslikavaju želje i potrebe Srba koji na Kosovu žive.

Ukratko, Srbija ih ne da, a Kosovo ih želi. I tako u međuprostoru koji ostaje između ova dva stava oni žive, školuju se i rade.

Kvalitet integracije Srba koji žive na teritoriji Kosova nijedna strana (ni Kosovo ni Srbija) nije spremna da sagleda na pravi način niti se ovoj integraciji na pravi način ikada pristupalo. Nijedna integracija ne može se izvršiti samo na bazi prostog štikliranja ispunjenih formalnih zahteva.

Društvena integracija u demokratskoj državi, ili makar onoj koja pretenduje da bude takva, treba da bude obojena stvarnom željom da se stvori ambijent koji ne podstiče na novi konflikt, a to nikako ne podrazumeva kreiranje zajednice u kojoj svi isto razmišljaju, imaju iste zahteve i potrebe.

Integracija ne znači kulturnu i tradicionalnu homogenizaciju, već omogućava postojanje suživota uz uzajamno poštovanje drugog i drugačijeg. Posebno važan aspekt kada govorimo od postkonfliktnim područjima, na kojima žive pripadnici naroda dve prethodno zaraćene strane, je da zajednica čija se integracija vrši ne oseća bojazan za svoj život i telesni integritet. Ništa od navedenog nije lako ostvarivo jer je integracija naporan i spor proces.

Inkluzivni tretman kada su u pitanju Srbi koji žive na Kosovu provlači se kroz sve dogovore koje proističu iz Briselskog dijaloga a koje se odnose na rad, obrazovanje, slobodu kretanja itd. Integracija srpskog stanovništva bi trebalo da je jedan od glavnih ciljeva Beograda i Prištine, kako bi bio moguć dalji zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Kao rešenje javila se ideja o formiranju Zajednice srpskih opština, koja je suštinski samo još jedan korak ka jasnijoj podeli između Srba i Albanaca. Ako je cilj da se Srbi sa Kosova osećaju kao deo kosovskog društva, potrebno je raditi na izgradnji takvog ambijenta uz posebnu posvećenost mladima, što se ne postiže samo putem pravnih rešenja.

Univerzitet u Severnoj Mitrovici je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i među prvima je uskladio svoj rad sa Zakonom o visokom obrazovanju. Jasno je da diplome stečene na nekom od fakulteta koji pripada Univerzitetu u Severnoj Mitrovici imaju oznaku Srbije. Shodno tome, diplomama koju se izdavale do novembra 2016. godine, Srbija je obavezivala sve one sa diplomom da rade na “njenoj teritoriji” ili u isturenom srpskom odeljenju u Severnoj Mitrovici.

U novembru 2016. godine, menja se situacija tako što Kosovo počinje da priznaje diplome stečene na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici. Nezavisna multietnička komisija izdaje uverenje o validnosti stečene diplome u svrhu konkurisanja za posao, sticanja stručnih licenci i polaganja stručnih ispita pri javnim institucijama Kosova.

Uverenje o validnosti diplome koja je stečena na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici (poznatiji i kao Univerzitet u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) je privremena afirmativna mera za zaštitu i unapređenje prava građana Kosova. Rok trajanja ove mere je do 5. maja 2017.godine.

Dakle, da rezimiramo, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju građana i građanki Kosova za pojedine njene stanovnike ima rok trajanja. Za to vreme Srbija, imajući u vidu prethodna događanja poput pravoslavno oslikanog voza, ni na koji način ne doprinosi konstruktivnom rešavanju problema sa kojima se sureću Srbi koji žive na Kosovu. Umesto toga održava ih u konstantnom haosu preko svojih političkih poltrona koji sede i rade ispod zastave Republike Kosovo ili su deo grupacije Srpska lista.

Iskustvo mi govori da Srbi na Kosovu ne veruju nikome, osećaju se napušteno i zanemareno, žive dan za danom bez nada da će se uslovi života u kojima svakodnevno funkcionišu promeniti.

Priznavanje diploma je jedno o mnogih spornih pitanja koja dele istu sudbinu. Lično, ovo pitanje  doživljavam kao veoma osetljivo, jer su obrazovanje i zaposlenje nakon sticanja diplome osnovni preduslovi za kvalitetan život mladih ljudi.

Ako ti preduslovi nakon proteka određenog roka postaju neizvesni, to će biti direktan udarac na entuzijazam i viziju bućnosti mladih čija je jedina prepreka ka zaposlenju grb određene zemlje na njihovoj diplomi.

IMG_1046

Instrukcije za opstrukcije

Zarad regulacije ostvarenja biračkog prava onima koji se u vreme izbora neće nalaziti u mestu svog prebivališta, Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je na svom sajtu izbacilo obaveštenje kojim se utvrđuje ovaj postupak. U obaveštenju se navodi da će birači sa prebivalištem u Srbiji a boravištem u inostranstvu moći da podnesu zahtev za glasanje u mestu boravišta. Zahtev se podnosi diplomatsko-konzularnom predstavništvu Republike Srbije u zemlji u kojoj će birač boraviti tokom izbora. Rok za podnošenje ovog zahteva je 11. mart 2017. godine.

Pored neočekivano kratkog roka za podnošenje zahteva, postavlja se pitanje na koji način se reguliše glasanje onim licima koja će boraviti u inostranstvu samo tokom drugog kruga izbora, odnosno u ovom konkretnom slučaju – za vreme praznika. S obzirom da sam jedna od onih koji će predstojeće praznike iskoristiti da otputuje van zemlje, poslala sam Ambasadi Republike Srbije mejl u kom sam obrazložila svoju situaciju i zamolila da mi se omogući glasanje na izborima u inostranstvu. Uskoro mi je stigao odgovor da će to biti moguće i da je samo neophodno da im prosledim prijavu za glasanje u inostranstvu nakon prvog izbornog kruga. Igrom slučaja imam mnogobrojne prijatelje i poznanike koji su se našli u istoj situaciji, i svima su ambasade i konzulati odgovorili na sličan način.

Problem nastaje 6. marta, kada iznenada svima kreću da stižu mejlovi od diplomatsko-konzularnih predstavništava u kojima piše da su „dobili instrukcije“ koje nalažu da se ipak onemogući glasanje van matičnog biračkog mesta u drugom krugu izbora.

prusina blog screen 1
Mejl Ambasade Republike Srbije u Pragu

Nakon dobijene informacije, konsultovala sam zakon. Prema članu 23. Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, u slučaju promene mesta boravišta između prvog i ponovljenog glasanja na izborima za predsednika republike, može se tražiti od nadležnog ministarstva da donese rešenje na osnovu kog se zasniva izmena u biračkom spisku.

Ova odredba je detaljnije razrađena Uputstvom za sprovođenje izbora za predsednika Republike, koje je donela Republička izborna komisija na sednici održanoj 2. marta 2017. godine. Naime, u članu 81. Uputstva se navodi da između prvog i ponovljenog glasanja, građani i predlagači kandidata mogu Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave podneti zahtev za upis promene u biračkom spisku. Takođe se u istom članu navodi da će RIK uzeti u obzir samo ona rešenja Ministarstva koja je primila najkasnije 48 časova pre dana ponovljenog glasanja.

Sve ove informacije sam uredno spakovala u jedan mejl i poslala Ambasadi Republike Srbije u Pragu. Takođe sam zamolila da mi se kaže ko je i na osnovu čega doneo evidentno nezakonitu odluku, kako bih znala kome mogu da uputim žalbu. Svesna činjenice da su ambasade u ovom slučaju samo izvršioci odluka, kontaktirala sam Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, kao i Ministarstvo spoljnjih poslova. Nažalost, nije bilo nikakve povratne informacije.

Nakon mnogobrojnih mejlova, telefonskih poziva, iščitavanja zakona i izgubljene borbe za ostvarenje biračkog prava u punom obimu – ostaje samo da dobro promislim u kom ću krugu glasati. I da pokušam da protumačim mejl koji sam upravo dobila od Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, a koji evidentno ne sadrži odgovor na moje pitanje.

prusina blog screen
Odgovor Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave

 

Jedno od tumačenja koje se moglo čuti jeste da se pravo na promenu biračkog mesta između dva kruga izbora ne odnosi na one koji putuju turistički u inostranstvo. Takvo objašnjenje bi bilo besmisleno, ali bi bilo potencijalno prihvatljivo ukoliko bi se barem potkrepilo nekim zakonskim ili podzakonskim aktom. Kako to trenutno nije slučaj, ostaje samo da se pitamo da li je ovo posledica nemara ili zadnjih namera.

Res judicata ili možda ne?

Tog dana, u centar Tuzle je pala granata ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske koja je tom prilikom usmrtila 71 osobu, ranila preko 100, a prosek godina preminulih iznosi 21 godinu. Za zločin je pred sudom BIH pravosnažno osuđen Novak Đukić, komandant Taktičke grupe Ozren VRS na 20 godina zatvora. On je 2014. godine pušten na slobodu do pravosnažnog okončanja postupka, usled teškog zdravstvenog stanja i sada boravi u Srbiji. Đukić se nije odazvao pozivu za izdržavanje kazne u BiH nakon čega je raspisana i međunarodna poternica za njim, a u oktobru 2015. godine BiH je uputila zamolnicu Srbiji za izvršenje pravosnažne krivične presude Suda BiH s obzirom da se osuđeni tada već nalazio u Srbiji. Sednice veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu koje treba da donese odluku po ovom pitanju, po pravilu su odlagane zbog lošeg zdravstvenog stanja okrivljenog. Isto se dogodilo na poslednjoj sednici koja je bila zakazana za 23. januar ove godine. Novina u postupku je da se u 2017. godini očekuju i rezultati lekara specijaliste čiji je zadatak da obavi dopunsko veštačenje procesne sposobnosti pomenutog generala. Na naš zahev za pristup informacijama od javnog značaja o tome da li je odluka povodom molbe za priznanje strane sudske presude u predmetu protiv generala Đukića doneta, Viši sud je odgovorio da je ,,postupak u toku”.

Prateći ovaj slučaj, dolazimo do zaključka da su u toku dva postupka- jedan je postupak za priznanje izvršenja presude Novaku Đukiću koji je propraćen raznim opstrukcijama, dok drugi postupak predstavlja opovrgavanje svih sudski utvrđenih činjenica koji poprima karakter vansudskog postupka revizije istorije u skladu sa dominantnim narativom. Odugovlačenje postupaka vezanih za ratne zločine na veliku žalost jeste ustaljena praksa, ali pokušaji da se dokaže nevinost rekonstrukcijom zločina kad su probijeni svi zakonom predviđeni rokovi za ovakve radnje je ipak novina koja preti da postane običaj. O čemu se zapravo radi? Napori da se dokaže nevinost generala Đukića počinju još 2014. godine, izvođenjem različitih eksperimenata u Tehničko opitnom centru Vojske Srbije u Nikincima, pored Šapca. Ko, zašto, sa kojim ciljem i od čijeg novca su pitanja koja su se pojavila kao najvažnija, s obzirom da je sam cilj ovakve radnje diskutabilan na nekoliko nivoa.

Tehnički opitni centar Vojske Srbije u Nikincima je mesto gde su održani eksperimenti pod nazivom ,,Rekostrunkcija zločina na Tuzlanskoj kapiji”, na zahtev advokata odbrane. Na poligonu je potpuno rekonstruisan slučaj “Kapija” : napravljene su zgrade, postavljene lutke i automobili na način i prema razdaljini koji su precizirani u zvaničnoj istrazi. Ono što je bio predmet opita jeste utvrđivanje da li je granata tog kalibra koja je pala pod utvrđenim uglom mogla da usmrti toliko ljudi i izazove opisana oštećenja na obližnjim zgradama. Zanimljivo je primetiti da cilj eksperimenta nije i negiranje da je pomenuta granata bačena sa položaja Vojske Republike Srpske na zaštićenu zonu. Generalštab Srbije je Fondu za humanitarno pravo na zahtev o pristupu informacijama od javnog značaja u vezi sa eksperimentom odgovorio sa nekoliko podataka koji otvaraju sledeća pitanja. Prvo, odluka kojom se odobrava izvođenje eksperimenata na poligonu Vojske Srbije je doneta na osnovu člana 143. stav 1. tačka 18. Pravilnika o materijalnom poslovanju Ministarstva odbrane. Ovaj Pravilnik nije dostupan online te smo od Ministarstva, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, tražili da nam pomenuti Pravilnik dostavi. Ministarstvo je dostavilo dokument, a odluka je doneta na osnovu člana u kome piše da je osnov odobravanja: ,,ispitivanje naoružanja i druge opreme”. Sama vrste odluke je veoma sporna, a ujedno je posredi i zloupotreba člana navedenog pravilnika, uzimajući u obzir da se navedeni eksperiment predstavlja i u javnosti tretira kao rekonstrukcija zločina iz 1995. godine, a ne kao ispitivanje naoružanja.

Drugo, novac koji je uplaćen Tehničko opitnom centru (suma od 676. 965 hiljada dinara) kojim su finansirani eksperimenti, uplatila je advokatska kancelarija ,,Konstantinović” iz Beograda. Predočena suma deluje nedovoljno za finansiranje ovako tehnički složenih eksperimenata, pogotovo ako se u obzir uzme i činjenica da su na poligonu u Nikincima bili i eksperti iz različitih zemalja. Strani eksperti, pod pretpostavkom da su preporučeni od strane renomiranih inostranih institucija kako bi radili na sprovođenju eksperimenata, nisu mogli biti plaćeni iz ovog iznosa, već su evidentno birani na osnovu ličnih preferencija pomenute advokatske kancelarije i njihovog kllijenta, a isplaćeni su mimo cene samog eksperimenta.

Rezultati eksperimenta su potpuno suprotni svemu navedenom u presudi. Nalazi pokazuju da je samo kod 26 od 71 ubijene osobe moglo da dođe do istovetnih povreda usled eksplozije, onima koje su opisane u presudi. Takođe u pitanje su dovedena i oštećenja na obližnjim zgradama i lokalima  koja su mnogo veća nego ona 1995. godine, što nas dovodi do zaključka da su oštećenja na objektima veća a ljudski gubici manji. Opšti utisak koji se nameće iz eksperimenta je da su utvrđene činjenice na osnovu kojih je general Đukić osuđen pred sudom BiH- netačne.

Nakon izvođenja eksperimenata rezultati su pompezno bili predstavljeni javnosti na više različitih mesta. U oktobru prošle godine je na Pravnom fakultetu u Beogradu održana tribina pod nazivom ,,Naukom za isitinu: Tuzlanska kapija 25. maj 1995” u organizaciji Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost, dok  je u Zvezdara teatru bio prikazan film ,,Mučni teret nedokazane krivice” baziran na eksperimentima u Nikincima. Problematično je i vreme pokretanja eksperimenata- čekano je sve dok nije propuštena i poslednja šansa da ove radnje budu sudski relevantne. Opis kako svih pojedinosti u vezi sa procesom Novaka Đukića, tako i kontroverznih činjenica koje se tiču revolucionarne rekonstrukcije, mogu se podvesti pod reviziju istorije.  Ovakvi poduhvati jasno dovode do menjanja bazičnih elementa jednog zločina sa ciljem da i zločinci postanu žrtve.

Problem revizije presuđenog zločina podriva temelje saradnje među pravosudnim organima u regionu, a ovakva saradnja je jedan od preduslova za procesuiranje i postizanje sudskog epiloga za sve koji su odgovorni za zločine na prostoru bivše Jugoslavije.  Zbog nedovoljne spremnosti da se prihvate i priznaju odluke suda, koje se tiču ratnih zločina, u nekim od susednih zemalja, dolazi do zanimljive pojave problematizovanja pojedinih slučajeva koje se vode kao res judicata. Praksa preispitivanja započeta u Opitnom centru u Nikincima preti da postane trend, ukoliko u obzir uzmemo vest od septembra prošle godine koja se pojavila u Večernjim novostima, gde se najavljuje da se rekonstrukcija planira i za zločine u ulici Vase Miskina iz 1992. godine i za zločine na Markalama. Načinom na koji je izvršena rekonstrukcija slučaja “Kapija” utire se put relativizaciji zločina čija je rekonstrukcija najavljena, a u smislu iste vanpravne sudbine koja će im dati željeno obeležje izrežiranosti.

Problematizovanje ovakvih poduhvata, postaje još utemeljenije ukoliko sve postavimo u kontekst trenutne političke situacije u Srbiji. Postoji bojazan da je veoma teško poverovati da jedna zemlja u kojoj vladajuća partija ugošćava osuđenog ratnog zločinca u javnim ustanovama, organizujući mu i turneju po Sremu (posebno u malim mestima koja su tokom rata naseljena velikim brojem izbeglica srpske nacionalnosti) ima nameru da odgovorne za ratne zločine predstavi kao takve. Još je teže ne sumnjati u iskrenost izjava da su svi ratni zločinci za Srbiju jednaki jer ovakve tvrdnje ne prati faktičko stanje, odstupanje je očiglednije kada na nacionalnoj televiziji ugledamo Momčila Krajišnika koga je ugostio predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ni Veselin Šljivančanin ni Momčilo Krajišnik nisu govorili o žrtvama rata i svojoj odgovornosti- nasuport tome- njima je dat prostor da se javno reše odgovornosti, veličajući svoje herojstvo, a kudeći one sudske instance koje su ih osudile.

Imamo presude na koje se ne pozivaju institucije čiji bi posao to trebalo da bude, čime se otvara prostor za utvrđivanje odgovornosti za najteža kršenja ljudskih prava pred sudom javnosti. Politika i pravo su usko povezani kada je potrebno da postignemo društveni konsenzus o onome šta smatramo neprihvatljivim modelom delovanja. Politička osuda mora da prati pravnu osudu zločina, u suprotnom, jedina stvar kojoj smo presudili će zasigurno biti izgradnja (ne)mira u regionu.

Autorke: Sofija Todorović i Marta Vasić

Početak bloga U sredu!

Istraživački tim Inicijative mladih za ljudska prava koji čine aktivisti i aktivistkinje naše organizacije u narednom periodu objavljivaće seriju tekstova na blogu koji će za temu imati društvene procese i fenomene. Želja nam je da kroz prizmu zaštite ljudskih prava naši autori i autorke iskažu svoje lične stavove o tim temama. Inicijativa je kroz programe monitoringa ljudskih prava kao i kroz različite obrazovne programe, imala priliku da upozna veliki broj mladih ljudi koji imaju želju i znanje da govore, pišu i deluju na određene teme ali je čest slučaj da nisu imali prostor i okvir u kome mogu izraziti svoj stav. Zamisao Blogerske srede jeste da se kroz teme, kojima smo okupirani u javnosti, a koje su važne kako za naše društvo tako i za region Zapadnog Balkana, predstavi nova generacija mladih društveno osvešćenih ljudi koji tragaju za odgovorima u savremenom post činjeničnom svetu, gde su informacije na svakom koraku ali je teško doći do relevantnih izvora.

U naredna dva meseca imaćete priliku da čitate zanimljive tekstove o tome na koji način se Republika Srbija u različitim slučajevima odnosi prema rekonstrukcijama presuđenih ratnih zločina, kako se manipuliše institutom odlaganja služenja kazne za teška krivična dela, kao i zašto nasilje kao način političke komunikacije i dalje opstaje u Srbiji. Pored toga, čitaćete i o tome šta nam sve donosi kampanja za predsedničke izbore kada govorimo o vrednosnom određenju zemlje.

Nadam se da će vas naši blogovi inspirisati da potražite odgovore u okviru tema o kojima budemo pisali. Takođe, ovim putem vas pozivamo da nam se pridružite u pisanju i šaljete vaše sugestije i komentare na: marko.milosavljevic@yihr.org.

Do sledećeg čitanja,

Urednik bloga U sredu!

Marko Milosavljević