„SANDŽAČKE IGRE“

Sandžak nije referendum o autonomiji, niti je želja pojedinih političara, on je gravitaciona tačka za Bošnjake u Srbiji. U srcu tog regiona nalazi se njegov administrativni i ekonomski centar – Novi Pazar.

Sandžak fotoAutor: Sacha Théobald/Flickr

Grad Novi Pazar je u svakoj vladi, od demokratskih promena, imao barem jednog ministra. Idealno, zar ne? Daleko od idealnog. Partijski pluralizam u Novom Pazaru nikada nije imao svoje uspone. Nikada nije artikulisao želje glasača u konkretno rešenje problema. Prethodnih nekoliko meseci doneli su mnoštvo zanimljivih odluka gradskih moćnika, nekoliko afera, saradnju od par dana između Bošnjačkog nacionalnog vijeća [1] i rektorata Internacionalnog univerziteta i…predsedničke izbore.

Hronološkim nizom, u oktobru mesecu BNV se, na sednici Nacionalnog prosvetnog saveta „sukobio“ sa predsednikom Saveta, gospodinom Aleksandrom Lipkovskim. Neodobravanje udžbenika na bosanskom jeziku (reč je o nedostajućim udžbenicima koji su potrebni za izvođenje nastave za učenike koji nastavu pohađaju na bosanskom jeziku) povećalo je stepen nepoverenja Bošnjaka prema državnim institucijama. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odobrilo je izdavanje udžbenika, po pojednostavljenoj proceduri. Nakon toga dolazi do ujedinjenja stavova između BNV – a i rektorata Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Razlog zajedničkog delovanja jeste napad države na obrazovanje u Sandžaku, mada, istina je da pomenuti univerzitet i dalje ne poseduje akreditaciju za određene studijske programe. Akreditacija univerziteta nije zalogaj koji bi zadovoljio dva ljuta politička protivnika. Teza o zajedničkom delovanju pala je u vodu u novembru mesecu. „Država nema snage da se izbori sa nelegalnom gradnjom“. Kategorički odbijam takvu tvrdnju ministra Ljajića. Novi Pazar je u tih nekoliko dana postao politička arena. U vremenu predstojećih predsedničkih izbora uvek je dobro proceniti podršku Bošnjaka. Upravo to se i desilo. Lider jedne partije je stao uz tadašnjeg premijera, dok je drugi stao u odbranu zakona, a protiv premijera. Ceo jedan dan je gospodin Ljajić bio na strani zakona. Dakle, u srpskoj politici nezapamćeno dug vremenski period. Rešenje je usledilo davanjem bezrezervne podrške dragom nam sugrađaninu, premij…ovaj…predsedniku Vučiću.

Došlo je do pomirenja dve najveće partije, tj. dve partije koje okupljaju najveći broj simpatizera. Stranka demokratske akcije doktora Sulejmana Ugljanina i Sandžačka demokratska partija (de fakto pod kontrolom ministra Rasima Ljajića) čiji je predsednik Nihad Hasanović, potpisale su Deklaraciju o saradnji. Preko noći su zaboravljeni svi vatreni okršaji i sve žrtve, svi sukobi pristalica pomenute dve partije. Ali, kako ta saradnja će trajati do „kijametskog dana [2]“.

Jedna reč, 6 slova. Nije zabava, još gore. Reč je o izborima. Bošnjaci su izbore dočekali sa jasnim stavom. Žele infrastrukturne promene. Dosadile su im ulice ukrašene rupama, otvaranje „velelepnih“ sportskih objekata koji nikome ne koriste, otvaranje buster (booster) stanice pijaće vode – nekoliko puta u toku godine. Ljajić je imao ambicije da se sam kandiduje na predstojećim izborima. Očekivao je podršku Srpske napredne stranke, no, podrška je izostala pa se morao zadovoljiti davanjem podrške lideru, vođi, el hefeu. Zukorlić je oklevao čekajući Ugljanina da odluči kome će se prikloniti. Pošto se Ugljanin nije „nikome“ priklonio, iako su visoki funkcioneri njegove partije  pružili podršku Saši Jankoviću, bivši muftija, a sadašnji narodni poslanik Muamer Zukorlić, svoju podršku daje premijeru, predsedniku, kadiji i sudiji, alfa i omegi ove države. Pre 2. aprila, dragi vođa je imao dvotrećinsku podršku Bošnjaka. Barem bi tako trebalo da bude, ako izuzmemo apstinente. Rezultati koje je ostvarila Srpska napredna stranka na izborima jesu za čuđenje, posebno rezultati koje je ostvarila u Sandžaku. Neraspoloženje građana pre izbora zameni postizborna euforija. Nekome radno mesto, nekome nada da će doći do posla, nekome nada u bolje sutra na gradilištu u nekom od gradova u Nemačkoj. Novi Pazar više nije poslednji bastion otpora protiv „tvrde“ vlasti, udaljenog centra ili nejednakog tretmana. Nažalost, Sandžak je samo strateška tačka. Tačka u kojoj ćete se pojaviti, zavesti dva (čitaj tri) politička predstavnika i to je vaš celokupan doprinos ovoj regiji.

Novi Pazar nije deset ćevapa. Nije ni deset mantija. Još manje je to grad dobrih proizvoda od teksasa, ili jeftinih cipela. Novi Pazar je grad dobrih domaćina. Grad u kome su ljudi navikli da se bore za svoja prava, svim legalnim sredstvima. Borba za vlast u mom gradu je igra spletki, afera, prljavih portala, pretećih poziva, narušavanja intime pojedinaca. Sve pod parolom „on je mene hteo, ali ja sam brži“. Došlo je vreme da se politički eksponati zamene mladim, svežim ljudima. Ljudima koje neće zavarati priča o kilometrima imaginarnog autoputa.

[1] U daljem tekstu BNV.

[2] Sudnji dan, islamska interpretacija.

Erdoganov referendum iz trans* perspektive: Kvir strategije i alternativne putanje LGBT pokreta u Turskoj

Jedan od prvih izazova Erdoganovoj hotimičnoj autokratiji se desio u junu 2015. godine kada je pro-Kurdska politička opcija HDP prešla cenzus od 10 % i sebi obezbedila mesto u Parlamentu u kojem je AK partija imala apsolutnu većinu. Na sledećim izborima u novembru iste godine, AK partija ponovo nije uspela da dobije apsolutnu podršku od glasačkog tela u Turskoj. Prva od AK strategija koja se mogla primetiti nakon ovih izbora jeste povećano nasilje nad etničkim i religijskim manjinama u Kurdistanu, zatvaranje kritički nastrojenih novinara, akademika, profesora, nezadovoljnih pripadnika radničke klase, kao i LGBT aktivista. Svako ko je u tom trenutku protestima izrazio negodovanje i otpor diktatorskom režimu je bio etiketiran kao „terorista“ od strane vladajućeg režima: Kurdi, Alevije, levičari, kvir* aktivisti, seksualne radnice, studenti. U julu 2016. godine medijski članci su bili prepuni natpisa o navodnom pokušaju državnog udara od strane oružanih  formacija u Turskoj i do danas nije razjašnjeno čija inicijacija stoji iza ovog čina. Vladajuća partija je direktno optužila verskog vođu Fetulaha Gulena koji je u tom periodu prebivao u S.A.D. Na osnovu podataka kojima raspolaže Counterpunch, 34.000 turskih državljana je otpušteno i suspendovano sa posla uključujući 7.300 univerzitetskih profesora i 4.300 sudija. 231 novinar je pritvoren, dok je 140.000 ljudi bilo barem jednom pritvoreno u skladu sa novoimplemetiranim zakonom o vanrednom stanju.

U svom političkom obraćanju 17. marta ove godine predsednik Erdogan je izjavio da će referendum 16. aprila biti „osveta za 15. jul“ (datum pokušaja državnog udara). Nakon objavljivanja vanrednog stanja od strane vladajuće partije, nasilje bazirano na  nacionalizmu, religijskom fundamentalizmu, i patrijarhalnim vrednostima je eskaliralo u Turskoj. Diskurs „bezbednosti“  u političkim obraćanjima predstavnika vladajuće partije je doprineo da ulice Turske budu nikad nebezbednije za LGBT osobe, kao  i plodno tlo za organizovanje homofobičnih, bifobičnih, i transfobičnih grupa koji su iskoristile atmosferu da stranu u „odbranu turskog naroda, jedinstva, i časti“. Wisam Sankara, gej izbeglica sirijskog porekla, i Hande Kadar, trans* aktiviskinja, su brutalno ubijeni tokom jula i avgusta prethodne godine i do danas pravni proces nije pokrenut zbog vanrednog stanja u Turskoj. Počinioci ovih gnusnih zločina i dalje su nepoznati.

Perspektivu iz koje pristupam temi referenduma u Turskoj sam nazvala trans* perspektivom. Razlog za to ne leži samo u mom trans* identitetu, već u samom procesu transgresije protiv i izvan okvira perspektive političkog analitičara pozicioniranog u šablonu autsajdera van teritorije ove zemlje. U periodu od 2012. do 2016. godine sam bila studentkinja sociologije na Bogazici univerzitetu u Turskoj: period nesigurnosti, hapšenja mojih profesora, kolega, LGBT aktivista, prijatelja, kao i poznanika. Sklop ponosa i straha je nešto što je bilo tipično za studente našeg univerziteta tokom ovih godina. Ponos jer živimo u LGBT-friendly vakumu u kojem možemo da se aktivistički organizujemo i budemo u stalnom kontaktu sa profesorima koji su cenili i poštovali naš rad. Kontinuirani strah zbog činjenice da sam znala da je moj prosek na univerzitetu bio najveći u poređenju sa drugim stipendistima države Turske, ali moj trans* identitet se na kraju pokazao kao prepreka da dobijem priznanje od Turskog Ministarstva obrazovanja kao najbolja svršena studentkinja 2016. godine. Ovaj čin je učinio moj strah još intenzivnijim i sve je ukazivalo na to da na kraju neću uspeti ni uzeti diplomu sa osnovnih studija na kojima sam naporno radila nakon svoje emigracije iz Srbije. Na sreću, moj univerzitet je samostalno doneo odluku da me nagradi svečanim priznanjem za aktivizam u polju ljudskih prava na našoj diplomskoj ceremoniji u junu prošle godine. Za mene je ovo priznanje bilo očigledni primer konfliktnog potencijala među akademskom i političkom elitom u Turskoj sa kojim se Erdogan bori svim silama. Kao nekada u srednjovekovnoj Francuskoj, Erdogan traži lekovito sredstvo za ovaj konflikt putem centralizacije i koncentracije moći u svojim rukama kao „sultana“ koji nije ograničen nikakvim zakonom. Njegov mehanizam rešavanja strukturalnog političkog konflikta u zemlji ostavlja snažne posledice na sve manjinske grupe u Turskoj, a prvenstveno na LGBT populaciju koja je marginalizovana i isključena u njegovoj viziji nove Turske. Na kraju krajeva, uopšte nije bitno da li je ta kvir* egzistencija otelotvorena u ubijenoj trans* seksualnoj radnici ili trans studentkinji sa prosekom 10: marginalizovanost, isključenost, kao i lišavanje osnovnih ljudskih prava je deo našeg zajedničkog prekariteta kreiranog politikom vladajuće partije u Turskoj.

20170417_224836Foto: Meydan TV

Zašto je akcenat na kvir* važan u postreferendumskoj atmosferi u Turskoj?

Homofobija i transfobija zasigurno imaju plodno tlo za širenje u sistemu koji radi na uništenju demokratije u procesu institucionalizacije vanrednog stanja. Takva vizija nije uključujuća za sigurna mesta namenjena LGBT populaciji uzimajući u obzir AK diskurs vezan za LGBT prava. Erdogan je to zasigurno pokazao 2015. godine na predizbornom mitingu u Dijarbakiru držeći Kur’an u ruci i vičući „Ova zemlja neće imati gej predsedničke kandidate“, samim tim aludirajući na politiku pro-kurdskog HDP-a koji se pokazao kao jako inkluzivan za feminističke i LGBT grupe širom Turske.

Kreiranje atmosfere u kojoj su kvir* životi nevidljivi na javnom prostoru i pred zakonom je strategije heteropatrijarhalne regulacije koja se sprovodi od strane AK partije. Konkretna referenca za ovu trvrdnju je zabrana protesta, gej i trans parada u Istanbulu i Izmiru, kao i neprocesuiranje ubica trans* aktivista i seksualnih radnica. Do sada su opozicione struje u Turskoj uspevale da održe svoju vidljivost na ulicama Turske bez obzira na policijsku kontrolu, zastrašivanje i prismotru. Svakako, ovaj proces brisanja LGBT scene u Turskoj nije nešto što donosi ovaj referendum, već intenzivni proces koji je započeo 15. jula ove godine kada je AK partija mobilizovala svoje pristalice „u ime demokratije“. Sirovi primer prisvajanja kvir* strategija od strane desničarskih pokreta i fundamentalnih turskih Islamista koji sprovode performativnu parodiju i ažurno nas podsećaju koliko je Džudit Batler u pravu.

Nakon zabrane Trans nedelje ponosa u Istanbulu, Trans Prajd je proglašen nezakonitim od strane državnih organa. Bez obzira, trans aktivisti uključujući i mene su se okupili na glavnom trgu u Istanbulu. Kao direktna posledica državne zabrane, nekoliko paramilitarnih grupa i džihadijskih frakcija  su pokušale sprečiti marš praćeni uz direktno saopštenje od strane grupe zvane Muslimansko anadolijska omladina u kojem se tvrdi da oni koji se pridruže džihadu (svetom ratu) idu u raj. Rame uz rame sa policijom, džihadisti su napali Trans Prajd i to je bio direktan produkt neracionalne odluke državne uprave da pošalje 20.000 pripadnika policije da nasilno prekinu marš u kome smo učestovali.

Akcenat na kvir* u postreferendumskoj Turskoj je važan zbog istorije zajedničkog i intersekcionalnog delovanja izmedju LGBT populacije, žena, aktivista za zaštitu životne sredine i protiv urbanističke transformacije, kao i aktivista  za prava deteta. Razlog ove koalicije je činjenica da su sve ove grupe suočene sa preprekama koje su direktan produkt rodno binarnog sistema i modela „pogodnog građanina“ Turske („proper citizen“ sindrom) kojim se patrijarhat u mnogim modernim državama hrani. Pored toga, ubice trans* žena i zločini iz mržnje usmereni ka trans* zajednici su direktan produkt te iste patrijarhalne struje. Ukoliko ove grupe imaju zajedničkog neprijatelja, racionalno je da njihova borba mora biti udružena u određenim istorijskim momentima kao što je ovaj.

Javna diskusija vezana za sudske postupke, kreiranje socijalnog pritiska, i obelodanjivanje detalja ubistava i mučenja LGBT aktivista u Turskoj je bila redovna strategijska praksa kvir* organizacija u prošlosti. U predsedničkom sistemu kakav je izglasan na ovom referendumu, mogućnosti su velike da aktivistička strategija ne nastavi istim pravcem. Svakako, zakon koji se donosi u formi dekreta, što je omogućeno posle ovog referenduma, otvara prostor za Erdogana da konačno implementira kontroverzne zakone o zabrani abortusa i stupanje u brak sa nepunoletnim licima što je bilo predlagano od strane AK zvaničnika, ali na kraju nije bilo usvojeno od strane Parlamenta.

Iako je pitanje turskog referenduma od krucijalnog značaja za LGBT pokret u Turskoj, sve ukazuje na to da je ova tema izgubljena u diskursu velikih promena vezanih za sistematske amandmane predložene od strane vladajuće partije. Novousvojene promene u Ustavu Turske ne uključuju ni u naznakama zaštitu pojedinaca na osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Novi Ustav Turske nije prosta transformacija parlamentarnog sistema u predsednički, već akumuliranje moći u ruke jednog čoveka koje otežavaju kvir* praćenje sudskih postupaka vezano za zločine iz mržnje i  neodobravanje slobodnog okupljanja na ulicama Turske. Izgleda da alternativna putanja za LGBT pokret nije jasno definisana nakon nekoliko dana od referenduma, ali svakako i namera AK partije da izbriše postojanje LGBT scene u Turskoj nije izvodljiva uzimajući u obzir istorijsku borbu koja je u Turskoj uvek vođena koalicijski sa Kurdima i ostalim manjinskim grupama. Možda Erdoganova Turska počiva na heteronormativnim i fobičnim šablonima koji nikad nisu bili vidljiviji nego sada, ali to svakako ne briše aktivističku intersekcionalnost u praksi i udruživanje različitih manjinskih struja čime retko koja moderna država može da se pohvali.

Ines Lukač,

Master studentkinja rodnih studija na Lund Univerzitetu i transfeministička aktivistkinja

Mladi su top!

Nema sredine. Ovde smo nekako navikli da ili ste za ili ste protiv. I često vam je to “za” i “protiv” nametnuto. Većinom od strane odraslih. Sediš, slušaš i upijaš.

Mene su na fakultetu učili da kao profesorka stranog jezika treba da smanjim TTT (Teacher Talking Time), i veći deo časa treba da posvetim STT (Student Talking Time). Cilj je da oni sami dođu do zaključka, svog zaključka, da imaju prostora da budu kreativni i da se toga ne plaše. Same applies in life. Normalno je da ćeš kao dete usvajati stavove svojih roditelja, ali je je strava osećaj kada počneš da razmišljaš svojom glavom i vidiš da ne razmišljaš u svemu baš kao i drugi.

U nameri da proverimo da li i koliko srednjoškolci razmišljaju svojom glavom, moja koleginica Sofija i ja smo prošle subote organizovale trening o ljudskim pravima za njih. Fokus nam je bio na prostom pitanju: da li su ljudska prava must have svake sezone? I malo pre nego što su došli, Sofija je prolazila kroz prezentaciju mumlajući neki tamo Habeas Corpus Act, građanska i politička prava i načelo jednakosti, a ja sam spremala šarene stikere i razmišljala kako da se tih desetoro mladih ljudi ne izgubi u toj terminologiji i kako da pokažemo da to nije neki bauk.

Pored nas dve, sa srednjoškolcima su diskutovali i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, Anita Mitić i aktivista Ivan Kutlarović koji su kroz praktične primere pokazali kako izgleda borba za ljudska prava. Oni su pričali o tome kako su ušli u svet aktivizma i šta je njih podstaklo da se time bave. I Anitu i Ivana, mučile su u srednjoj školi podjednako dileme koje se odnose na to da li smo svi jednaki i zašto nemaju svi jednak tretman kao što je predviđeno zakonima i Ustavom. Da je promena mišljenja moguća u svojoj priči o Prajdu, pokazao nam je Ivan, govoreći da je on jedne godine bio na strani koja se protivila održavanju ove parade a nakon nekoliko godina učestvovao kao volonter. Anita je u svet aktivizma ušla nakon što je videla kampanju Inicijative “Ja sam srce Srbije”, koja je na poseban način uticala na nju i doprinela njenoj želji da poseti Kosovo i sama se uveri da je strah prema našim komšijama neopravdan.

Zašto je u stvari važno pričati o ljudskim pravima? Zašto sa mladima želimo da govorimo o tome? Iz moje perspektive, najvažnije mi je bilo da im objasnim kako ljudska prava nisu neki apstraktni koncept, da ona čine svet svakog od nas, dok je moja koleginica Sofija govorila o istorijskim aspektima i aktima koji su rezultovali Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima. Ove dve perspektive su im dale dva pogleda na temu ljudskih prava ali je ipak najvažnije bilo da ih osvestimo i podstaknemo njihovo kritičko razmišljanje.

36

Došlo je njih desetoro, mislim da ni oni nisu znali šta će se desiti – ali su želeli da nauče. Dobar znak. Malo po malo krećemo priču, gledamo neke filmove, diskutujemo, oni već kreću da pričaju šta je to što njih pomera: prava nacionalnih manjina, prava žena, kako se u školama ne priča o našoj skorašnjoj istoriji, kako se diskriminiše LGBT+ zajednica. Vidim Sofijine oči rastu sve više, a ja sam iskreno malo začuđena što oni tako razmišljaju. I onda shvatim kako smo svi u tom kalupu da su mladi neki tamo što ne razmišljaju. A nije. Mladi su sjajni! I imaju šta da kažu!

Njih pogađa reč “nepravda” možda više nego bilo šta drugo. Nepravda u malim i u velikim stvarima. Nepravda koja počinje u nenajavljenim testovima i koja ide do neregularnosti u izbornom procesu. Kažu nam, glasaće po prvi put. I bitno im je. Ti isti srednjoškolci možda nemaju dovoljno godina da iskuse na svojoj koži nečiju politiku, ali je osećaju oko sebe. Možda nekada ne mogu da artikulišu šta je tačno to što je pogrešno, ali ne sede u mestu. Sa roditeljima često ne mogu da pričaju o određenim temama jer “ne može se tu ništa promeniti”. I posle par pokušaja, većina njih odustane od postavljanja pitanja. I kada profesor pita: “Je l’ sve jasno? Ima li pitanja?” odgovor je često isti : “Nema, jasno je”. Ukoliko ovako nastavimo to “jasno je” postaće “kasno je”. Stvorićemo još jednu generaciju onih koji misle da njihov glas i mišljenje nije bitno. Or not?

Ovih deset mladih ljudi mi je dalo energiju da nastavimo da radimo na kulturi postavljanja pitanja. Da nastavimo da razvijamo i podstičemo njihovu kretivnost i da pokušamo da im odgovorimo na svako pitanje. A ako mi ne znamo odgovor, naći ćemo nekoga ko zna. Javili su nam se posle da kažu kako im je bilo sjajno. Neki su rekli da im je bilo malo neprijatno jer mnoge stvari nisu znali, ali da bi želeli da nauče još više o tome. I ako je ovih desetoro ljudi izašlo sa makar jednom nedoumicom posle našeg treninga ili ukoliko smo uspele da ih nateramo  da razmisle o nečemu, uspele smo. Svako od njih sigurno ima pitanje, ne jedno već 20.

I neka niko ne pomisli da je ova cifra toliko mala da ne može ništa da promeni. Itekako će promeniti. Njih desetoro preraslo je u hiljade mladih koji su posle izbora izašli na ulicu. I niko to nije očekivao. Da li i sada mislite da smo mi niko i ništa?

Hajde da probamo još jednom:

“Ima li pitanja?”

24. mart u predsedničkoj kampanji

Predsednički kandidat Aleksandar Vučić svoju kampanju, između ostalog, zasniva na revolucinoranoj retorici tj. argumentu stabilnosti koji se suprotstavlja “ljudima iz prošlosti, koji bi po toj logici srušili sve što je izgrađeno za ovih nekoliko godina vlasti koje predvodi SNS. Važna karika ove argumentacije čini tzv. “makedonski scenario” koji, prema interpretaciji današnje vlasti u Srbiji, simbolizuje nasilni prevrat na ulici koji bi bio učinjen od strane opozicije. Kako bi se ovaj argument dočarao kao stvaran očigledno je bilo potrebno da se u kampanju uključi i Dragoljub Milanović koji je dobio prostor na nacionalnoj frekvenciji da se predstavi kao velika žrtva “dosmanlijskog režima”. Dragoljub Milanović, koji je upravljao RTS-om od 1995. godine pa do kraja Miloševićeve vladavine, proglašen je krivim 2002. na desetogišnju kaznu zatvora, jer nije postupio po naređenjima Vlade SRJ da naloži premeštanje ljudstva i tehnike na rezervne položaje. Kako, između ostalog, stoji u obrazloženju presude on je “bio svestan mogućih teških posledica tog nepostupanja, uključujući i smrt zaposlenih”. Te posledice dogodile su se 23. aprila 1999. kada je NATO avijacija  pogodila emisionu tehniku RTS-a, ubivši 16 ljudi.

TAS16: BELGRAD, YUGOSLAVIA. APRIL 21. The picture shows the burning building of the headquaters of the ruling Socialist Party of Serbia. The building was destroyed during the raid on the night from Tuesday to Wednesday by the NATO aircraft. The bomb or a missile directly hit the building with more than 20 storeys. ----- ŇŔŃ 23. Ţăîńëŕâč˙. 21 ŕďđĺë˙. Íŕňîâńęŕ˙ ŕâčŕöč˙ â őîäĺ íî÷íîăî íŕëĺňŕ íŕ Áĺëăđŕä óíč÷ňîćčëŕ řňŕá-ęâŕđňčđó ďđŕâ˙ůĺé Ńîöčŕëčńňč÷ĺńęîé ďŕđňčč Ńĺđáčč (ŃĎŃ). Áîěáŕ (čëč đŕęĺňŕ) ďîďŕëŕ ďđ˙ěî â çäŕíčĺ, íŕń÷čňűâŕţůĺĺ ńâűřĺ 20 ýňŕćĺé. Ďîćŕđíűĺ áîđţňń˙ ń îăíĺě. Íŕ ńíčěęĺ: ăîđčň çäŕíčĺ ŃĎŃ. Ôîňî Ńĺđăĺ˙ Âĺëč÷ęčíŕ č Ŕëĺęńŕíäđŕ Äŕíčëţřčíŕ (ČŇŔĐ-ŇŔŃŃ) 13-04, Image: 86711884, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, TASS

Foto: Profimedia

Dragoljub Milanović je baš 12. marta gostovao na Tv Pink-u u emisiji, u kojoj su više od deset puta reprizirani snimci nasilja nad Milanovićem, gde su se mogla videti lica koja ga brutalno prebijaju. Koristeći argument neprocesuiranja osoba koje su ga 5. oktobra 2000. godine svirepo prebile, Milanović služi kao odličan deo u mozaiku “makednosnkog scenarija”. Slikajući portret Milanovića kao velike žrtve režima DOS-a, u emisiji nijedanput nije pomenuta njegova odgovornost za smrt 16 radnika RTS-a. Štaviše, gledajući ovu emisiju mogli smo mnogo više saznati o mogućnostima transfera mladog Aleksandra Vučića u SPS ali nikako nismo mogli čuti zašto je Milanović proveo 10 godina u zatvoru. Umesto da se otvoreno govori o odgovornosti za izgubljene živote u ratnoj prošlosti Srbije, ljudi poput Milanovića ili Šljivančanina, u kampanji lidera SNS-a koriste se samo da bi stavljanjem sebe u kontekst žrtve privukli deo biračkog tela koji se na određen način identifikuje sa ličnim patnjama onih koji su “samo branili sprski narod”.

Takođe, niz državnih ceremonija koje su usledile 24. marta, a kojima su obeležena mesta stradanja sa narativom srpskog naroda kao kolektivne žrtve, predstavljaju samo niz tog istog kruga pakla u kome nema mesta za odgovornost državnih organa Srbije i SRJ i njenih zvaničnika za smrt svojih građana, bilo oni srpske ili albanske nacionalnosti. Istovremeno, slušamo tokom kampanje nekoliko opozicionih kandidata od Jeremića, preko Obradovića do Šešelja kako “udaraju” na prvog pretendenta tako što smatraju da je uvreda saradnja sa Hilari Klinton, Tonijem Blerom ili Gerhardom Šrederom, zbog njihove uloge tokom 1999. godine. Nudeći nacionalistički populizam svrstavanja na prijatelje i neprijatelje tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, ali ne i nekim drugim argumentom zašto je ova saradnja problematična, oni u drugi plan stavljaju žrtve, njihove porodice ali i nikad objašnjeno pitanje za veliki deo javnosti Srbije – pitanje uzroka bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.

Ostaje na čast političkim akterima zašto se, posle više od 15 godina od završetka raspada Jugoslavije oličenim u NATO kampanji nad SRJ i masovnim ratnim zločinima na Kosovu, ne žele suočiti sa užasnim ratnim bilansom. Umesto što slušamo bajkovitu priču o Kosovu i mitsku verziju odbrane zemlje od NATO, državne vlasti bi mogle jednog dana pokazati javnosti sveobuhvatnu bazu podataka Fonda za humanitrano pravo o ljudskim gubitcima tokom NATO bombardovanja SRJ i uspostaviti dijalog u društvu kako i zašto su ljudi izgubili živote. Taj dan verovatno neće doći ubrzo nakon 2. ili 16. aprila ali za takve dane se vredi boriti kontinuiranim razgovorom i obrazovanjem društva.

Građani i građanke ničije države

Kosovo, ili je možda bolje upotrebiti termin Republika Kosovo sebe smatra nezavisnom državom jer takođe poseduje sve elemente državnosti dok za Srbiju predstavlja njen sastavni deo sa statusom autonomne pokrajne. Za obe države Evropa je destinacija kojoj se stremi.

Deklarativno, kada govorimo o Srbiji, naše društvo i država opredelili su se za put evropskih integracija. Ovaj proces za zemlju kao što je Srbija podrazumeva da, pre nego što sebe integriše u nešto veće, ona ispuni niz različitih uslova kako bi bila spremna za potpunu integraciju.

Paralelno sa evropskim integrativnim procesima, traju i pregovori o “normalizaciji odnosa” Kosova i Srbije. Jedan od glavnih motiva za pregovore obe strana bilo je pitanje integracije srpskog stanovništva na Kosovu.  

Kada govorimo o Srbima sa Kosova, to najčešće označava osobe koje se izjašnjavaju kao Srbi a žive na određenoj teritoriji. Naglašavam, najčešće jer nije retka situacija da ova fraza sa sobom nosi i određene etikete koje se vrlo lako “nalepe” ovoj grupi. O ljudima koji žive na Kosovu a srpske su nacionalnosti u javnosti se govori kao o jednoj vrlo homogenoj celini, što je za početak sve, samo ne istina. Neistina je na nekoliko nivoa. Kao prvo, nisu homogeni jer ne žive na tačno određenom delu Kosova već nešto veći broj živi na jugu a manji na severu. Drugo, uslovi u kojima žive Srbi na severu i Srbi na jugu nisu isti. Treće, u većini politički predstavnici Srba sa Kosova su pod direktnim uticajem trenutnih vlasti iz Srbije, dok njihova javna istupanja ne oslikavaju želje i potrebe Srba koji na Kosovu žive.

Ukratko, Srbija ih ne da, a Kosovo ih želi. I tako u međuprostoru koji ostaje između ova dva stava oni žive, školuju se i rade.

Kvalitet integracije Srba koji žive na teritoriji Kosova nijedna strana (ni Kosovo ni Srbija) nije spremna da sagleda na pravi način niti se ovoj integraciji na pravi način ikada pristupalo. Nijedna integracija ne može se izvršiti samo na bazi prostog štikliranja ispunjenih formalnih zahteva.

Društvena integracija u demokratskoj državi, ili makar onoj koja pretenduje da bude takva, treba da bude obojena stvarnom željom da se stvori ambijent koji ne podstiče na novi konflikt, a to nikako ne podrazumeva kreiranje zajednice u kojoj svi isto razmišljaju, imaju iste zahteve i potrebe.

Integracija ne znači kulturnu i tradicionalnu homogenizaciju, već omogućava postojanje suživota uz uzajamno poštovanje drugog i drugačijeg. Posebno važan aspekt kada govorimo od postkonfliktnim područjima, na kojima žive pripadnici naroda dve prethodno zaraćene strane, je da zajednica čija se integracija vrši ne oseća bojazan za svoj život i telesni integritet. Ništa od navedenog nije lako ostvarivo jer je integracija naporan i spor proces.

Inkluzivni tretman kada su u pitanju Srbi koji žive na Kosovu provlači se kroz sve dogovore koje proističu iz Briselskog dijaloga a koje se odnose na rad, obrazovanje, slobodu kretanja itd. Integracija srpskog stanovništva bi trebalo da je jedan od glavnih ciljeva Beograda i Prištine, kako bi bio moguć dalji zajednički život Srba i Albanaca na Kosovu. Kao rešenje javila se ideja o formiranju Zajednice srpskih opština, koja je suštinski samo još jedan korak ka jasnijoj podeli između Srba i Albanaca. Ako je cilj da se Srbi sa Kosova osećaju kao deo kosovskog društva, potrebno je raditi na izgradnji takvog ambijenta uz posebnu posvećenost mladima, što se ne postiže samo putem pravnih rešenja.

Univerzitet u Severnoj Mitrovici je deo obrazovnog sistema Republike Srbije i među prvima je uskladio svoj rad sa Zakonom o visokom obrazovanju. Jasno je da diplome stečene na nekom od fakulteta koji pripada Univerzitetu u Severnoj Mitrovici imaju oznaku Srbije. Shodno tome, diplomama koju se izdavale do novembra 2016. godine, Srbija je obavezivala sve one sa diplomom da rade na “njenoj teritoriji” ili u isturenom srpskom odeljenju u Severnoj Mitrovici.

U novembru 2016. godine, menja se situacija tako što Kosovo počinje da priznaje diplome stečene na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici. Nezavisna multietnička komisija izdaje uverenje o validnosti stečene diplome u svrhu konkurisanja za posao, sticanja stručnih licenci i polaganja stručnih ispita pri javnim institucijama Kosova.

Uverenje o validnosti diplome koja je stečena na Univerzitetu u Severnoj Mitrovici (poznatiji i kao Univerzitet u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici) je privremena afirmativna mera za zaštitu i unapređenje prava građana Kosova. Rok trajanja ove mere je do 5. maja 2017.godine.

Dakle, da rezimiramo, pravo na jednak tretman pri zapošljavanju građana i građanki Kosova za pojedine njene stanovnike ima rok trajanja. Za to vreme Srbija, imajući u vidu prethodna događanja poput pravoslavno oslikanog voza, ni na koji način ne doprinosi konstruktivnom rešavanju problema sa kojima se sureću Srbi koji žive na Kosovu. Umesto toga održava ih u konstantnom haosu preko svojih političkih poltrona koji sede i rade ispod zastave Republike Kosovo ili su deo grupacije Srpska lista.

Iskustvo mi govori da Srbi na Kosovu ne veruju nikome, osećaju se napušteno i zanemareno, žive dan za danom bez nada da će se uslovi života u kojima svakodnevno funkcionišu promeniti.

Priznavanje diploma je jedno o mnogih spornih pitanja koja dele istu sudbinu. Lično, ovo pitanje  doživljavam kao veoma osetljivo, jer su obrazovanje i zaposlenje nakon sticanja diplome osnovni preduslovi za kvalitetan život mladih ljudi.

Ako ti preduslovi nakon proteka određenog roka postaju neizvesni, to će biti direktan udarac na entuzijazam i viziju bućnosti mladih čija je jedina prepreka ka zaposlenju grb određene zemlje na njihovoj diplomi.

IMG_1046