Ima li pravde bez pomirenja?

— 27.11.2015.

,,Zašto očekujemo da će drugi pravednije da sude našim ratnim zločincima, tj. zašto naš pravosudni sistem nije dovoljno objektivan i samim tim pravedan?”, bilo je pitanje koje je Olga Đurić, studentkinja istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, postavila na prvoj sesiji programa „Pravda bez pomirenja?“ u kojem učestvuju mladi iz Nemačke, Francuske, Srbije i Kosova.


Olga je jedna od 20 učesnika i učesnica ovog programa koja je od 3. do 11. novembra boravila u studijskoj poseti u Dahau i Lidvisburgu (Nemačka) i Hagu (Holandija). Na razmišljanje o pravednosti suđenja koja se organizuju pred telima sastavljenim od stranih sudija i tužilaca, naveo ju je razgovor koji je grupa imala o domaćim, međunarodnim i mešanim (hibridnim) sudovima. Četiri zemlje targetirane ovim programom u svojim praksama suđenja za ratne zločine imaju iskustvo sa sva tri oblika: Nemačka i Srbija sa suđenjima pred međunarodnim i domaćim sudovima, Francuska sa domaćim i Kosovo sa međunarodnim i hibridnim sudovima koje je međunarodna zajednica osnovala na Kosovu 2000. godine.

Dahau je grad nedaleko od Minhena u kojem se nalazi memorijalni centar posvećen logoru koji je na ovom mestu postojao od 1933. do 1945. godine. Jana Vujić, studentkinja prava na Beogradskom univerzitetu, je nakon posete memorijalnom centru rekla: „Svi smo gledali mnogo filmova koji se bave koncentracionim logorima i svi mislimo da smo već dovoljno puta čuli o mučenjima i strašnim uslovima života u njima, ali poseta jednom takvom mestu ponovo vas podseća na surovost i bezumlje nacističkog režima, pred kojim čovek može samo da zanemi. Ipak, mene raduje što širom Evrope postoje mladi ljudi koji su spremni da govore o ovoj temi i da preispitaju postupke i uloge svojih država u problematičnim događajima”.

IMG_0733

“Tokom programa organizovanog u Dahau shvatila sam koliko izazova sa sobom nose suđenja za ratne zločine. Bilo je nemoguće osuditi sve zločine nacističkog režima, a neretko je kazna bila toliko mala da je proračun da je za jednog ubijenog čoveka usledila kazna od deset minuta zatvora. Ovo saznanje je za mene bilo razočaravajuće, ali je potvrdilo moja ranija razmišljanja da je pravda neretko ispolitizovana”, zaključila je Olga Đurić.

Na ovaj zaključak navelo ju je saznanje da je, posle Nirnberškog procesa i suđanja koja su nakon toga usledila od strane savezničkih država koje su bile prisutne u podeljenoj Nemačkoj, krajem 40-tih godina došlo da obustave krivičnog gonjenja. Na ovu odluku uticale su sve intenzivnije podele između istoka i zapada izazvane hladnim ratom, koji je predstavljao novu pretnju sa kojom je bilo potrebno suočavati se. U Nemačkoj je u prvim godinama hladnog rata organizovan mali broj suđenja, sve do uspostave Centralne kancelarije za istragu nacionalsocijalističkih zločina u Ludvisburgu 1958. godine. Osnivanjem ove kancelarije započinje proces suđenja za zločine tokom Drugog svetskog rata, koja su organizovana pred domaćim sudovima, umesto ranijih suđenja od strane saveznika, najčešće Amerikanaca.

„Poseta Nemačkoj je za mene veoma značajno iskustvo. Kao nekome ko želi što više da nauči o konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije, bilo mi je vrlo važno da sagledam širu sliku i saznam nove činjenice o Drugom svetskom ratu, a pre svega, o suđenjima”, kazala je Jana Vujić.

U drugom delu programa, grupa je posetila Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jogoslaviju u Hagu. “Mi, učesnici sa Balkana, smo se posebno radovali ovom delu programa. To da smo se radovali možda zvuči malo blesavo, ali nama je bilo i važno, a i zanimljivo da uživo vidimo taj Tribunal o kome se toliko diskutuje, a zapravo vrlo malo zna. Tribunal je imao mnogo problema i spornih mesta u svom radu, ali je on mesto gde su ispričane mnoge priče i utvđene činjenice o ratovima devedesetih koje se više ne mogu krivotvoriti, niti dovoditi u pitanje”, kazala je Jana Vujić.

Ogla Đurić, koja je za vreme boravka u Hagu saznala mnogo novih činjenica o Tribunalu i upoznala se sa radom i složenošću ove institucije, kaže da joj je drago što je imala priliku da Haški tribunal upozna iz drugog, nepristrasnjeg ugla. Ipak, ova poseta i svi razgovori koje je grupa u Hagu vodila nisu uspeli da joj odagnaju utisak da, ma koliko se mi borili za pravdu, ona nikada nije u potpunosti dostižna.

“Mnogo smo diskutovali o tome da li ima pravde bez pomirenja, da li su suđenja najbolji način da se dostigne pravda i da li je najvažniji cilj suđenja da donese pomirenje između zaraćenih strana. Bilo je zanimljivo videti kako se mišljena učesnika koji su pravnici i onih koji to nisu razilaze kada razgovaramo o tome šta podrazumevamo pod pravdom i pomirenjem. Ni sama nisam bila svesna koliko više naginjem onoj strani koja suđenja smatra pravim, a možda i jedinim, načinom za uspostavljane pravde. Sada mi na pamet pada da je Srđa Popović govorio da postoje dve škole mišljena o tome šta je pravedno. Jedna kaže da je pravedno samo ono što je dobro za moju zemlju, a druga da je za moju zemlju dobro samo ono što je pravedno. E, pa, ja se zalažem za ovo drugo”, zaključuje Jana Vujić.

Program „Pravda bez pomirenja“ bavi se suđenjima za ratne zločine u Nemačkoj, Francuskoj, Srbiji i na Kosovu nakon Drugog svetskoj rata i sukoba na Kosovu 1998/1999. godine. Program organizuju Inicijativa mladih za ljudska prava iz Srbije, Fond za humanitarno pravo Kosovo, Community Building Mitrovica, Studentski centar Max Mannheimer iz Dahaua u Nemačkoj i organizacija ALTEA iz Limoža u Francuskoj, uz podršku Francusko-nemačke kancelarije za mlade. Nakon posete Holandiji i Nemačkoj, na proleće sledeće godine grupa će boraviti u Francuskoj, a na jesen u Srbiji i na Kosovu.

Izveštaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju o poseti možete pogledati OVDE.

O tome kakava je razmišljanja o ulozi suđenja za ratne zločine u procesu pomirenja učešće u ovom programu izazvalo kod troje studenata prava iz Beograda, možete pročitati u njihovim blogovima:

Sofija Todorović je sumirala zaključke do kojih je došla tokom posete Nemačkoj i Holandiji, Jovana Prusina je došla do novog pitanja “Pomirenje bez pravde?”, dok je Dušan Kovačević razmišljao o pomirenju između Srba i Albanaca.

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+