Izlaganje Ivana Đurića na okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu

— 02.04.2018.

Izlaganje Ivana Đurića na okruglom stolu “Rešenje kosovskog pitanja – šansa ili pretnja evropskoj perspektivi Srbije” u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, 31. marta 2018. godine u Palati Srbija u organizaciji radne grupe 35 Konventa o Evropskoj uniji.


Unutrašnji dijalog razumem kao šansu za potez koji je srpsko društvo decenijama izbegavalo – suočavanje sa sopstvenom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.

Proces saradnje i dijaloga srpskog i kosovskog društva decenijama je praktično nepostojeći. Podele među ljudima izazvane ratnim sukobom i propagandom nisu prevaziđene, naprotiv – nacionalističke elite sa obe strane ih uspešno hrane i podstiču. U takvoj atmosferi odrastaju generacije mladih, koje su od rođenja kontaminirane stereotipima koje opisuju albanski, ili srpski narod kao arhi-neprijateljski, uzurpatorski, simbol zla. Među ekstremnim nacionalizmima, srpskim i albanskim, nema gotovo nikakve razlike, a zajedno proizvode sinergijski efekat – koja oslobađa mržnju, nasilje i samoizolaciju.

Mlade generacije se moraju upoznati da bismo obezbedili mir i izgradili poverenje.  Vrlo jasno i konkretno – potrebni su nam programi razmena mladih, institucionalni programi – koji će posleratnim generacijama pružiti priliku da izgrade međusobne odnose na drugačijim osnovama od trenutnih koji su im zadati od generacije njihovih roditelja i nastavnika. Ovde je simbol Albanca primitivni terorista ili narko diler, a na Kosovu je simbol Srba uniformisani ratni zločinac. Mladima moramo omogućiti da saznaju istinu jedni o drugima, da zajedno rade i stvaraju nove vrednosti da bismo promenili realnost u kojoj živimo.

Unutrašnji dijalog ne smemo posmatrati samo kao platformu za utvrđivanje pregovaračke pozicije zvaničnog Beograda. Ukoliko je iskrena namera da iznađemo trajno rešenje konflikta sa kosovskim Albancima, i unutrašnjih podela u našem društvu, onda dijalog moramo zasnivati na činjenicama, a ne na mitovima.

Na nekim od okruglih stolova u okviru ovog procesa mogli su se već stidljivo čuti neki od uzroka težnji za nezavisnošću Kosova, naš prvi korak mora biti da glasno progovorimo istinu o tome. O delu prošlosti o kome se u našoj javnosti ne govori. Dosta gluposti o Velikoj Albaniji, rudnom bogatstvu, vojnim bazama i slično. Ubedljiva albanska većina na Kosovu sistematski je diskriminisana – do granica segregacije, praktično im je bilo zabranjeno da učestvuju u javnom i političkom životu, državnim strukturama, da se školuju i leče. Nakon 10 godina pokušaja pregovora i mirnog otpora, studiranja po podrumima i izbegavanja racija i policijske torture, započeo je oružani otpor, na koji je srpska vojska i policija odgovorila sistematskom kampanjom ubijanja i zastrašivanja, u okviru koje je proterano 800.000 ljudi. NATO savez, kako bi sprečio potpunu humanitarnu katastrofu započinje kampanju vazdušnih napada, nakon koje se srpska država u potpunosti povlači sa Kosova.

Prema Bazi podataka Kosovske knjige pamćenja, tokom i u kontekstu oružanog sukoba na Kosovu ubijeno je ili nestalo ukupno 13.535 ljudi. Albanci čine 10.812, Srbi 2.197 a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci 526 žrtava. Skoro 1700 osoba se i dalje vode kao nestale.

Srbiji nije oteto Kosovo, ni ratom, niti mirovnim sporazumom. Srbija je izgubila pravo na Kosovo zbog načina na koji je tretirala većinsko albansko stanovništvo Kosova. Da bismo živeli u miru jedni pored drugih, moramo osvetliti te najmračnije stranice naše istorije. Moramo se izviniti kako bismo odali počast žrtvama ratova i zločina. Moramo pronaći i procesuirati sve počinioce kako bismo, barem delimično, zadovoljili pravdu. Moramo se pokajati kako bismo kao društvo imali šansu za normalnu budućnost. Moramo trajno odlučiti da zločini nisu počinjeni u naše ime, već u ime politike kojoj nikada više nećemo dozvoliti da bude vladajuća.

Ne govorim o apstraktnim stvarima, već o mrljama na savesti našeg društva koje moramo sprati i zbog nas samih, ne samo zbog drugih. Ne moramo ići daleko za jedan od najgorih primera, a najboljih dokaza onoga o čemu govorim. Samo desetak kilometara od mesta gde sad sedimo, desetak kilometara od centra Beograda – u Batajnici – nalazila se masovna grobnica na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice. Više od 700 leševa kosovskih Albanaca, od kojih 75 dece, prekopano je iz grobnica širom Kosova, prebačeno u Batajnicu, spaljeno i zakopano – sa jednim ciljem – da se prikriju zločini srpskih policijskih, vojnih i paravojnih snaga. Država, a za njom i društvo su odlučili da to ignorišu. Na tom mestu je i dalje policijski poligon, na kome se svako malo drže zapaljivi politički govori o moći srpske policije. Ne postoji spomenik, spomen-ploča, nikakvo obeležje. Niko od organizatora niti egzekutora tog premeštanja tela nije procesuiran. Nezamislivo monstruozni zločin je otkriven, pred našim nosem, ali mi svesno biramo, država, a za njom i društvo, da govorimo o Kosovskom boju i nebeskom narodu.

Pitanje našeg odnosa prema Kosovu je mnogo više od pregovaračkog poglavlja 35. Prvi od odgovora na to pitanje mora biti onaj koji su generacije evropskih naroda dale kada su osnivale Evropsku uniju – otklon prema svakom zlu počinjenom u ratu, i obećanje, sebi i drugima, da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Jasno određenje prema ratnoj prošlosti, zasnovano na istini i odgovornosti je kamen temeljac Evropske unije, koji je obezbedio tim narodima prvu generaciju ljudi koja je ceo život provela u miru. Naši osamnaestogodišnjaci su prvi koji imaju tu priliku u našoj istoriji, i zbog toga ih ne smemo učiti da mrze, već smo obavezni da gradimo mir – u takvoj meri da bude nezamisliv neki budući konflikt ili rat.

Reč “nikada” je toliko puta rečena u našem javnom prostoru u prazno – da je potpuno devalvirana. Znamo to i u slučaju Kosova. Naše društvo je svesno toga da je Kosovo nezavisno od Srbije, ali prati svoje političke lidere pa to neće glasno da izgovori. Politički lideri sa druge strane prate javno mnjenje, pa ni oni neće to da izgovore. U odsustvu hrabrosti da se iskorači iz te vrteške i kaže istina koju svi znaju – prolaze godine, a sa time i brojne propuštene šanse da i srpsko i kosovsko društvo bude srećnije, bogatije, prosperitetnije.

Pre svega da obezbedimo mir.

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+