Naša lopta

Uzbuđenje koje prati svako prvenstvo je bilo prisutno, ali ovaj put još intenzivnije i napetije jer je otvarajuću utakmicu igrala Hrvatska sa domaćinom prvenstva.

Nekoliko nas se već oko devet sati okupilo u KC Gradu nameštajući stolove bliže ekranu i iščekujući prve goste. Nije prošlo više od petnaest minuta kada se pojavila grupa meni nepoznatih ljudi i zauzela prva mesta. Suzdržavala sam se da im ne priđem i ne kažem da utakmica počinje za 45 minuta, da znaju da može biti buka, pa da, ukoliko to žele pređu da sede u bašti. Bila sam ubeđena da su slučajni prolaznici koji su svratili na piće.

Većina devojaka je vikalo: Hajmo dečki a one koje se razumeju u fudbal, više nego u fudbalere, dobacivale su i: Ma naša lopta! Ofsajd! Korner! 

 

Sledeća grupa je organizovala svoje mesto kraj velikog ekrana – doneli su dodatni sto, na papiriću koji su ostavili na njemu napisali rezervisano i ugrabili preostalih nekoliko mesta u prvim redovima dok su čekali ostatak ekipe. Ni ove ljude nisam poznavala.

Utakmica je počela a u KC Gradu su sve stolice bile zauzete a ni mesta za stajanje nije ostalo mnogo. Kada je lopta prvi put zatresla mrežu u 11. minutu ceo KC Grad je skočio na noge! Ljudi su se ljubili, grlili, jedni drugima čestitali!

Moja euforija nije dugo trajala jer sam u masi od osamdesetak ljudi primetila petoricu koji nisu izgledali kao navijači Hrvatske u šta me je uverilo i obezbeđenje rekavši da su to Radovci. Sa namrštenim izrazima lica gledali su u devojku sa dresom na crveno-bele kockice a s vremena na vreme odmeravali i zastave koje su prekrivale zidove KC Grada. Kada je Brazil dao svoj prvi gol, oni su bili jedini koji su se radovali.

Iako smo, poučeni dugogodišnjim iskustvom organizovanja događaja koji bodu oči, prijavili sve utakmice policiji, policijska patrola je te večeri pre utakmice prošla pored KC Grada i verovatno videvši privatno obezbeđenje lokala nastavila dalje. Nije mi trebalo mnogo da zgrabim telefon i okrenem 911, ovaj 92. Ne, kada je hitno stavi 1 ispred. Da, 192! Nakon zvonjave koja je, čini mi se trajala minutima, javio se ženski glas. Trudeći se sa ostanem smirena, objašnjavala sam joj šta se dešava, vodeći računa o detaljima kao da izveštavam iz ratnih područja:

– Maša Milutinović kraj telefona, javljam vam se jer se trenutno u KC Gradu organizuje praćenje utakmica u kojoj igra reprezentacija Hrvatske. Malopre se pojavila grupa od pet momaka, koji su, kako kaže naše obezbeđenje, navijači Rada. Iako se trenutno ništa ne dešava ja se brinem za bezbednost i molim vas da pošaljete patrolu jer smo ovaj skup svakako prijavili. Njih je petorica a u našem obezbeđenju su dva čoveka.

Nakon mog izlaganja pitala me je za adresu:

– Braće Krsmanovića 4, ispod Brankovog mosta, Savamala. Preko puta lokala Čorba.
– Koja je to opština?
– Savskiii… Stari… Ne znam. Savski venac ili Stari grad. Otkud znam! Rekla sam vam adresu.
– Gospođo! Gospođo! Smirite se! Recite mi opštinu na kojoj ste.

U međuvremenu sam uspela da se setim da je granica baš tu kod mosta i da smo mi na Savskom vencu. Sačekala sam malo dok me nije prebacila na Policijsku upravu ove opštine, čijem sam predstavniku ponovila celu priču. Ovaj put još smirenije sa još više činjenica.

Paralelno sa mnom sličan telefonski razgovor vodio je i moj kolega sa nešto manje uspeha – prvi put su mu spustili slušalicu a drugi put je rekao da je već jednom dobio batine i da mi nije prijatno što su tu petorica momaka za koje nije siguran šta će da urade.

Policajci koji su stali u dva pežoa i jednu maricu su se brzo pojavili u Braće Krsmanovića. Ne obazirući se što u ruci imam pivo, i to već drugo, za koje sam verovala da će mi pomoći da prestanem da drhtim ili da trezveno delujem ako se nešto desi, izletela sam ispred lokala. Sa mnom je bio i jedan tip iz obezbeđenja koji je krenuo da objasni policiji da on ne treba da radi njihov posao. Nakon čavrljanja sa policajcima koji su obavili sve te formalne stvari: ispitivali me, uzeli moje podatke, gledali utakmicu kroz staklena vrata KC Grada, pitala sam koji su dalji koraci. Objasnili su da ne mogu da urade ništa ako niko ne pravi probleme.

Do kraja večeri nisu ušli u KC Grad, ali su svoje vreme potrošili baveći se našim prijavama: Gde je taj vaš kolega koji je prijavio da ga tuku? Ivan to sigurno nije izgovorio jer položenih ispita iz oblasti prava ima više nego momak u uniformi. Drugo poluvreme smo dočekali ispred KC Grada.

Navijači Hrvatske su nastavili da prate utakmicu neobazirući se na petorku sa 88 i sličnimtetovažama na telu. Većina devojaka je vikalo: Hajmo dečki a one koje se razumeju u fudbal, više nego u fudbalere, dobacivale su i: Ma naša lopta! Ofsajd! Korner! U tome su ih pratili i muškarci koji su od 71. minuta imali najgore reči za sudiju i njegov nepravedno dosuđen a ipak odlučujući penal.

Shvativši da su u manjini, nepozvani gosti su napustili KC Grad.

Možda naše komšije nisu osvojile Svetsko prvenstvo, ali smo mi tu u KC Gradu, pod tri zastave ovih naših država izvojevali svoju pobedu. Mi smo konačno bili u većini. Beograd je navijao za komšije. I to je bilo sasvim normalno.