Pravda bez pomirenja?
Prvi deo našeg putovanja je obuhvatao boravak u Nemačkoj i upoznavanje sa njenim ratnim nasleđem kroz brojne posete i predavanja. Izdvojila bih posetu Memorijalnom centru Dahau, koja je najvernije približila sve ono o čemu smo do tada govorili. Hodanje po istim prostorijama u kojima su nekada bile zatočene i mučene žrtve Drugog svetskog rata, snažnije nego išta drugo priča priču o užasima koje je taj rat doneo.
Ne mogu a da ne pomenem i spomenik koji se nalazi u Memorijalnom centru Dahau, odmah pored krematorijuma, a koji prikazuje ponosnog zatvorenika kako stoji uzdignute glave. Upravo taj spomenik predstavlja simbol neuspeha da se žrtvama otme dostojanstvo, čast i individualnost.
Tokom boravka u Nemačkoj imali smo i brojna predavanja čija je tema najčešće bila usmerena na suđenja posle Drugog svetskog rata, kao i na posleratnu reakciju nemačkog društva. Kao studentkinji zainteresovanoj za međunarodno humanitarno pravo, ta predavanja su mi bila posebno značajna. Imali smo prilike da se uverimo u težinu tog procesa, da uvidimo greške koje su napravljenje, kao i da pratimo proces sprovođenja tranzicione pravde od kraja rata do danas. Nemačka u našem društvu predstavlja uzor i model na koji se treba ugledati, i bilo je veoma korisno videti da to nije uvek bio slučaj. S druge strane, bilo je posebno zanimljivo učiti o samim korenima međunarodnog humanitarnog prava i prvim suđenjima SS oficirima pred međunarodnim sudovima. Upravo se tu moglo videti koliko je čitava jedna grana prava evoluirala u predhodnih 70 godina.
Drugi deo putovanja je podrazumevao boravak u Hagu i uglavnom je bio vezan za posete Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Studentima sa Balkana je ovo bilo jedno posebno poučno i emotivno iskustvo, s obzirom da je nasleđe ratova u bivšoj Jugoslaviji obeležilo veći deo našeg detinjstva. Boravak u prostorijama Tribunala, razgovor sa tužiocima, sudijama i predstavnicima programa za zaštitu svedoka – zaista pružaju jednu potpuno novu perspektivu, kakvu do sada nismo imali prilike da vidimo.
Ukupan utisak posete Tribunalu jeste da smo odatle izašli sa mnoštvom novih i značajnih informacija koje nismo mogli da dobijemo kod kuće, u medijima, na fakultetima… A ako smo mi, studenti zainteresovani za temu tranzicione pravde i suočavanja sa prošlošću, bili neinformisani, kakvo je onda stanje sa ostalim građanima zemalja bivše Jugoslavije kojih se jedan ovakav tribunal najviše tiče?
Summa summarum, ovo je bilo jedno značajno iskustvo i iskreno se radujem drugoj fazi programa. I ne, ovo zaista nije fraza. Naučila sam mnogo, upoznala sjajne ljude, proslavila rođendan na relaciji Dahau – Študgart, dobila čestitke i rođendanske pesme na pet različitih jezika i vratila se kući sa željom da ponovo obiđem sva ta mesta. Nisam još uvek došla do odgovora na pitanje ima li pravde bez pomirenja, ali sam došla do još jednog pitanja – ima li pomirenja bez pravde? A dok ima pitanja ima i želje za učenjem.
