Prijedore, pun si mi sevdaha

Poseta memorijalima iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji

Sedmi regionalni kamp Kozarac održan je od 24. do 29. juna u organizaciji Inicijative u Bosni i Hercegovini sa ciljem da se mladi aktivisti iz celog regiona upoznaju i zbliže. Namera kampa je pokretanje dijaloga o teškim temama iz prošlosti među mladim osobama, ali i preispitivanje načina na koji se sećamo žrtava i obeležavamo stradanja. Učesnici su imali priliku da posete memorijale iz Drugog svetskog rata i ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i da se upoznaju sa mladima iz Prijedora i Kozarca.


Na poziv svog dobrog prijatelja odlučih da prihvatim poziv za kamp u Kozarcu, grad Prijedor u Republici Srpskoj. Priznajem da za Kozarac nisam čuo, ali sam čuo za planinu Kozaru. Mesto velikog junaštva velikih Jugoslovena. Mesto nesebičnog stradanja ogromnog broja ljudi.

Kao i svako putovanje, i ovo je zahtevalo određene pripreme. Preko provere vremenske prognoze, pa do provere broja kilometara koje je potrebno prevaliti. Kada putujete iz šeher Novog Pazara, sve vam je daleko, zato ovom prilikom posebnu zahvalnost dugujem lošim putevima.

Kamp u Kozarcu imao je ozbiljnu temu. Razgovor mladih ljudi o prošlosti, uz osvrt na kulturusećanja (koja se odnosi na one boldirane Jugoslovene) i terenski rad. Prvog dana u kampu, okružen mladim ljudima, osetih potrebu da ih pitam zašto su tu. Bilo je različitih odgovora, od odgovora tipa „leto je i dosađujem se kod kuće“ do odgovora tipa „došao sam nešto da naučim“. Moram priznati da sam u prvih par sati smatrao da će kamp biti prilično podređen učenju, da ti mladi ljudi neće biti raspoloženi za razmenu mišljenja… E, tu bih stao! Ti mladi ljudi su me demantovali. Od prvog predavanja pa do poslednjeg aktivno su doprinosili u radu grupe. Moja stereotipna mišljenja o srednjoškolcima koji se dosađuju pala su u vodu već prvog dana. Drugi dan je bio posvećen aktivnostima na terenu uz osvrt na istoriju grada Prijedora. Demografija Prijedora se menjala tokom njegove istorije. Ako bih mogao izvesti neki slobodan zaključak, onda bih rekao da Prijedor nikad nije bio u miru. Praktično svaki vek je obeležen ponekim sukobom i ratom. Nije ga izbegao ni Prvi svetski rat, nije ga izbegao ni Drugi svetski rat i nažalost nije ga izbegao ni rat u poslednjoj deceniji dvadesetog veka. Ne želim da ovaj tekst podseća na predavanje profesora istorije, ili pak geografije, pa ću nastojati da izbegnem suvoparne informacije.
Počeli smo posetom nacionalnom parku „Kozara“. Dočekao nas je krst, podignut u čast palim borcima – partizanima. Na tom mestu dođosmo do famozne kulture sećanja. Ako je kultura sećanja revizija istorije onako kako ti odgovara, onda gospodine Dodik, uspešno ste obavili svoj deo posla. Drugi deo posete Kozari bilo je predavanje o Jasenovcu. Kvalitetno potrešenih 2 sata nisu u meni uspeli da izbrišu prizor koji me je dočekao po izlasku iz autobusa. Partizani i krst. Ili, čekajte, imam drugu ideju. Komunizam i religija. Šta je veći paradoks? Rad na terenu nastavili smo posetom logorima Keraterm, Trnopolje i Omarska. Kao studentu prava, ta imena su mi itekako poznata. Čitajući presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju stekao sam utisak šta se tamo dešavalo. Kasnije će se ispostaviti da nisam imao pojma o tome šta se, zapravo, dešavalo u tim kriznim godinama. Imali smo prilike da upoznamo i saslušamo preživele svedoke zverstava u logorima. Tako je, zverstava. Svesna, sistematska i nekontrolisana dehumanizacija. Tri reči koje mi sada odzvanjaju u glavi. Tri reči koje ću podeliti sa Vama.
Počeli smo posetom logoru Keraterm. Ne mogu sakriti svoju duboku uznemirenost činjenicom da se logor nalazi u blizini glavnog magistralnog puta! Očekivao sam da će biti daleko od svega. Daleko od očiju javnosti. Gospodin koji nam se obratio govorio je o uslovima o Keratermu nadugačko i naširoko. Vidno potresen. Oborenog pogleda. Stekao se utisak da je ponovo zatvorenik Keraterma, u svoj njegovoj nemilosti. Podelio je sa nama i ono što je čuvao duboko u sebi. Usledila je poseta logorima Trnopolje i Omarska. Omarskoj bih posvetio nekoliko rečenica. Taj logor je tako daleko od svega. Odsečen od očiju javnosti. Posle 20+ godina i dalje izgleda sablasno. Sa svoja dva „apartmana“. Crvena i Bela kuća. Na parkingu nas je dočekao gospodin koji nam je, bukvalno odmah, oštrim tonom dao do znanja da se ne sme ništa fotografisati osim „Bele“ kuće. U pravu ste, „Crvenu“ kuću nismo smeli da fotografišemo, a ni da obiđemo. Sa nama je bio gospodin koji je govorio o Omarskoj. Govorio je da „su komšije najgore. Morali ste se kriti od njih jer su vam mogli nauditi.“ Razgovor koji je trajao tek par minuta prekinuo je taj isti čovek, naš „domaćin“ sa parkinga. Poseta DNK laboratoriji za identifikaciju žrtava ostavila je na mene gorak utisak. Ušli smo u halu u kojoj su izloženi ostaci žrtava. Skeleti nesrećnih ljudi koji su svoj život skončali u nehumanim uslovima. Premešteni iz primarnih u sekundarne i tercijarne masovne grobnice. Sada su tu, pred nama. Obilazimo ih. Na njihovim kostima vidimo znake torture i brutalnosti. Oni stariji uspevaju prepoznati prostrelne rane na telima, ili barem onome što je ostalo od tela. Poenta posete nije bilo muzejsko obilaženje izloženih eksponata, ali upravo tako je izgledalo. U najvećoj tišini, potpuno svesni apsurda rata koji se vodio na prostorima bivše Jugoslavije, napustili smo laboratoriju. Svesni činjenice da je još jedna masovna grobnica otkrivena. Predstoji rad na identifikaciji žrtava. Predstoje mučni razgovori sa porodicama tih žrtava.
Završio bih tekst pričom o posetama Prijedoru i Sanskom Mostu. Centar Prijedora sadrži spomenike srpskim žrtvama rata. Uz potpuno odsustvo sluha za činjenicu da je Prijedor, posle Srebrenice, najveće mesto masovnog zločina nad nesrpskim civilnim stanovništvom. Sanski Most, takođe prepun spomenika žrtvama. Bošnjačkim žrtvama.

O tekstu:
Tekst je plod mojih ideja i osećanja tokom 5 dana boravka u kampu Kozarac. Bilo je teških trenutaka i suočavanja sa pitanjima koja muče svaku osobu, svakog ljudskopravaša i humanistu. Podvedimo ovo što ću reći pod stereotip, pod rečenicu koju možete pročitati u svakom tekstu, ali zaista su učesnici kampa jedni drugima pomagali da se izbore sa emocijama koje su ih obhrvale. Žalim što u Prijedoru videh ogromnu dozu servilnosti prema vladajućoj političkoj eliti. Još više žalim što je inicijativa roditelja ubijene dece Prijedora za izgradnju memorijala odbijena na sednici skupštine grada Prijedora. Fun fact, član 93. Statuta grada
propisuje da Skupština mora raspravljati po osnovu inicijative građana sa najmanje 500 prikupljenih potpisa. Inicijativu za izgradnju spomenika ubijenojj deci prikupila je 1175 potpisa i podnesena je prema poslovniku i u skladu sa Statutom 25. novembra 2014. godine. Praktično dve godine je direktno kršen zakon odlaganjem stavljanja Inicijative na dnevni red. Ako se plašite da će istina o ratnim godinama u Prijedoru, koju uče deca, biti dovedena u pitanje ako
se podigne takav spomenik, razmislite o ovome: Vaša deca već sve znaju, samo je pitanje dana kada će početi da pucaju zidovi propagande. Neće se tolerisati pravdanje ubijanja dece ratom i borbom za nacionalnu stvar. Neka naša uloga, naš životni cilj, bude borba protiv nasilja. Borba protiv zaborava. Protiv superiornosti tlačitelja i inferiornosti tlačenog. Neka naša borba bude usmerena protiv onih koji negiraju stradanje. Neka ne bude obojena bojama i sloganima.
Neka naša borba, u osnovi, bude prihvatanje svih civilnih žrtava rata. Jedni druge moramo edukovati o sećanju na stradale. Aktivno delovanje je jedini način da se borimo protiv onih koji robuju pogrešnoj politici. U tekstu nisam imao želju da govorim o svoj nepravdi koja je zadesila Potkozarje. Protokolarno sam ispoštovao organizatore, mesta i memorijale koje smo obišli. Lišen svake želje da se tekst pretvori u sušte emocije, zaključak posvetih mislima koje su mi
filtrirane u glavi i koje ću sa sobom poneti iz Kozarca.

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+