Sve što nam je Ministarstvo odbrane prećutalo o generalima Pavkoviću i Lazareviću

— 26.10.2018.

Na Sajmu knjiga u Beogradu 22. oktobra 2018. godine predstavljen je ratni dnevnik general-pukovnika Nebojše Pavkovića, komandanta Treće armije Vojske Jugoslavije tokom NATO agresije 1999. godine. Četiri toma dnevnika pod nazivom „Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju Milosrdnog anđela“ deo su edicije „Ratnik“ od sedam knjiga, koje donose sećanja učesnika ratnih događanja na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine.


Pored generala Pavkovića, jedno od izdanja Medija centra “Odbrana”, specijalizovane vojne ustanove u okviru Ministarstva odbrane, bavi se i sećanjima komandanata brigada na čelu s komandantom Prištinskog korpusa, generalom Vladimirom Lazarevićem.

Vladimir Lazarević je u decembru 2015. godine sleteo na niški aerodrom avionom Vlade Srbije, nakon 10 godina provedenih u zatvoru, gde je dočekan uz velike državne počasti. Ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić i ministar pravde Nikola Selaković bili su u avionu Vlade Srbije kojim je Lazarević stigao u Srbiju.

Na aerodromu u Nišu, generala Lazarevića dočekali su ministar Aleksandar Vulin, tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, komandant Kopnene vojske Srbije Milosav Simović, vladika raško-prizrenski Teodosije, gradonačelnik Niša Zoran Perišić i načelnik niške policije Srđan Grekulović.

Generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević osuđeni su pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY/ MKSJ), u predmetu Šainović i drugi, na 22 odnosno 14 godina zatvora.

Konstatovano je takođe da su ti zločini počinjeni pri izvršenju udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da se “nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom”.

Srbija mora da poštuje odluke MKSJ

Državna zajednica Srbija i Crna Gora je 11. aprila 2002. godine potvrdila  Sporazum o saradnji sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. U Članu 1, stav 2 Srbija i Crna Gora obavezuju se da će poštovati i sprovoditi sudske odluke Međunarodnog krivičnog tribunala i ukazivati pravnu pomoć njegovim istražnim i sudskim organima. O značaju ovog sporazuma odnosno zakona govori i činjenica da je do tada optuženi za zločine na Kosovu, ministar policije Vlajko Stoiljković, izvršio samoubistvo odmah nakon usvajanja zakona ispred Savezne skupštine.

Predmet zvan Šainović i drugi

(Tužilac protiv Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Sretena Lukića i Milana Milutinovića)

Analizirajući dokaze izvedene tokom suđenja u vezi sa lokalitetima zločina u 13 opština širom Kosova, Sud je zaključio da je vođena rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovništva kosovskih Albanaca tokom vazdušnih napada NATO u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) koji su počeli 24. marta 1999. godine. Tu kampanju su sprovodile Vojska Jugoslavije i policijske snage Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije, koje su bile odgovorne za masovna proterivanja civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova, kao i za incidente ubijanja, seksualnog zlostavljanja i namernog uništavanja verskih objekata.

“Namerne aktivnosti tih snaga tokom pomenute kampanje prouzrokovale su odlazak najmanje 700.000 kosovskih Albanaca s Kosova u kratkom vremenskom periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine”, rekao je u sudnici predsedavajući sudija Iain Bonomy.

Utvrđeno je da su takvi zločini počinjeni u sledećih 13 opština na Kosovu: Orahovac, Prizren,Srbica, Suva Reka, Peć, Kosovska Mitrovica, Priština, Ðakovica, Gnjilane, Uroševac, Kačanik, Dečani i Vučitrn.

Ovi zločini počinjeni su tokom sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da se “nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom”.

Nebojša Pavković

Nebojša Pavković je na 22 godine zatvora osuđen zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, što je rezultiralo brojnim masovnim ubistvima, zlostavljanjima i drugim zločinima nad tamošnjim civilima 1999. godine. Kazna je u januaru 2014. godine potvrđena pred Žalbenim većem. On je tokom sukoba na Kosovu bio komandant Treće armije i, prema presudi, general od poverenja tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Zajedno sa njim pravosnažno su osuđena još četiri visoka zvaničnika Srbije – bivši potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i načelnik Štaba MUP za Kosovo Sreten Lukić, kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata na 18 i 20 godina zatvora, dok su kao pomagači na 15 i 14 godina osuđeni nekadašnji načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić i komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević.

Prvostepeno veće je zaključilo da su Šainović, Pavković i Lukić učestvovali u udruženom zločionačkom poduhvatu (UZP) jer je svako od njih delio nameru da se albansko stanovništvo na Kosovu prisilno raseli, i time znatno doprineo ostvarivanju UZP-a. Postojanje UZP-a konstatovano je prevashodno prema obrascu po kojem su kosovski Albanci prisilno raseljavani, a njihove lične isprave konfiskovane.

Što se tiče krivičnih dela koja ne potpadaju pod zajednički cilj, zaključeno je da su počinjena krivična dela ubistva i progona putem ubistva i razaranja ili nanošenja štete verskim objektima, zatim progon počinjen putem seksualnog zlostavljanja, bila razumno predvidljivi za Šainovića, Pavkovića i Lukića.

U celom periodu tokom kojeg su činjeni zločini Pavković je, između ostalih, naređivao i podržavao operacije VJ na Kosovu, uključujući zajedničke operacije s MUP-om, mobilisao vojnike i komandovao im za vreme datih operacija. Pavković je doprineo stvaranju i održavanju atmosfere nekažnjivosti nepotpunim izveštavanjem o zločinima koje su počinile snage pod njegovom kontrolom, kao i nepreduzimanjem efikasnih mera u vezi s tim informacijama, a što je podstaklo činjenje zločina od strane snaga pod kontrolom učesnika u UZP-u. Bliski radni odnos sa Slobodanom Miloševićem tokom 1998. i 1999. godine omogućavao mu je da zaobilazi komandni lanac VJ. Pred sudom je dokazano da je Pavković  znao za zločine koje su činili pripadnici VJ i MUP 1998. i 1999. godine, kao i za navode o tome.

Nebojša Pavković  počinio je delo deportacije, druga nehumana dela (prisilno premeštanje), dela ubistva i progona kao zločina protiv čovečnosti i delo ubistva kao kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tokom promocije ratnog dnevnika generala Pavkovica istaknutno je da se objavljenim publikacijama veliča doprinos očuvanju znanja o primenjenoj ratnoj veštini, koja je pomogla da se 1999. godine odbrani zemlja i maksimalno sačuvaju resursi u gotovo nemogućim uslovima.

Ministarstvo odbrane smatra da je Pavković u svom dnevniku istakao „herojstvo branilaca otadžbine tokom NATO agresije, ali i sporne momente tokom ratnih dejstava 1999. poput nesuglasica sa MUP-om, dezerterima i drugim nepoznatim momentima iz tog perioda“.

„General Pavković istakao je zasluge svojih saboraca, generala Vladimira Lazarevića i drugih, načine kako je zavaravan NATO tokom agresije, a objasnio je i zašto je odbio da učestvuje u pregovorima čiji je rezultat bio Kumanovski sporazum“

Vladimir Lazarević

Presudom je potvrđeno da je bivši komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugosalvije, Vladimir Lazarević, pomagao i podržavao udruženi zločinački poduhvat na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, koji će uprkos nepostojanju pravnosnažne presude večito ostati označen kao inspirator zločinačke politike i kao odgovoran za ljudske gubitke nastale u periodu od 1991. do 1999. godine.

Presudom je Vladimir Lazarević proglašen odgovornim da je pomagao i podržavao krivično delo deportacije i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) na području Ćireza, kao i zločine protiv čovečnosti u koje je bila uključena VJ.

U drugostepenom postupku žalbeno veće je utvrdilo da je jedini razuman zaključak, koji se da izvesti na osnovu činjeničnog stanja, da je počev od 24. marta 1999. godine, kada su se desili prvi zločini u Prištini, Lazarević bio svestan kampanje terora, nasilja i prisilnog raseljavanja koju su sprovodile snage VJ i MUP-a nad stanovništvom kosovskih Albanaca.

Vladimir Lazarević je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju prvobitno osuđen na kaznu od 15 godina zatvora, koja je u drugostepenom postupku preinačena u kaznu od 14 godina zatvora.

Odgovor dnevnom listu Blic, Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane:

“Pravo je pitanje zašto se na istinu o otporu NATO agresiji čekalo 19 godina i zašto smo toliko dugo dozvoljavali da drugi pišu našu istoriju. Ne vidimo nijedan razlog da se stidimo borbe našeg naroda i onih koji su tu borbu vodili. Podsećamo da je general Pavković, kao i ostali oficiri Vojske Jugoslavije, osuđen po komandnoj odgovornosti i da ima pravo da iznese svoje viđenje istorijskih događaja u kojima je učestvovao. Nema ministarstva odbrane i vojske koji bi propustili priliku da tako važna svedočenja ne sačuvaju i ne prikažu, a nema istorijskog naroda koji bi dopustio da njegova istina ne bude ispričana i sačuvana”, tvrde u Ministarstvu.

Kako kažu, Srbiji su predugo i prečesto drugi pisali istoriju i odlučivali šta je istina, a šta nije.

“Srbija je mnogo puta bila žrtva dvostrukih standarda i bila osuđivana za tuđe zločine. Ovo je naš način da kažemo istinu o ratovima koje Srbija nije tražila ni izazvala, u kojima je bila prinuđena da se brani”, podvlače u Ministarstvu.


Šta nam je ovim činom zapravo Ministarstvo odbrane poručilo?

Da se ne stidi ratnih zločina počinjenih u ime građana i građanki Srbije od strane pripadnika vojske i policije koji su presudama označeni kao ratni zločinci. Koristeći njihovu nacionalnost kao argument za društveno pomilovanje čime podstiču najstrašniju relativizaciju utvrđenih zločina.

Da počinjene ratne zločine Ministarstvo podvodi pod  “borbu našeg naroda” čime se još jednom izvršava sramna legitimizacija zločina bez pristanka građana i građanki.

Da se novcem građana i građanki ove zemlje bezobzirno, još jednom bez njihovog pristanka, brišu presude i ustanovljene činjenice o ratnim zločinima i ratnim zločincima.

Da im nije u planu da se ograde od sramne istorije delovanja MUP-a i VJ tokom sukoba na Kosovu, propuštajući time priliku da jasno stave do znanja da za njih čast i dostojanstvo ne podrazumevaju ubijanje i progon civila, u ovom slučaju, prema etničkoj pripadnosti.

U potpunosti negiraju odgovornost Srbije za ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina i nastavljaju sa propagandom retorikom devedesetih, koja nas koči u svim segmentima napretka i razvoja.

Istinu o NATO agresiji predstavljaju iznoseći neistine, koristeći čak i netačan naziv “Milosrdni anđeo”, i svesno na ovaj način štiteći one čije je delovanje dovelo do bombardovanja Srbije 1999. godine.


Ministarstvo odbrane, veoma transparentno, novcem građana i građanki ove zemlje promoviše učešće u ratu generala i vojnih komandanata čija su delovanja veoma jasno okarakterisana njihovim presudama kao ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Inicijativa mladih za ljudska prava poslednje dve godine aktivno upozorava na sve veće prisustvo osuđenih ratnih zločinaca na političkoj sceni i sve veću podršku koju im pružaju institucije.

Ovakvo postupanje Ministarstva odbrane predstavlja do sada najotvoreniji vid podrške državnih organa osuđenim ratnim zločincima i potiranje svih vrednosti kojima kao država i društvo treba da težimo. Zbog toga, od Ministartstva odbrane tražimo da prestane sa odbranom ratnih zločinaca, a od predsednice Vlade da zaustavi promociju ratnih zločinaca.

 

Foto: juznevesti.com; N1 info; alo.rs;

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+