Posledice jednog intervjua

Gostovanje Ane Brnabić, novinar i premijerka započeli su pričom o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, a u daljem toku emisije pokrili teme kao što su bilateralni sporazum sa Kosovom i  EU pristupni fondovi. Brnabić je svojim nastupom prikazala Srbiju kao pravnu državu koja je posvećena rešenju kosovskog pitanja, i da će pristup Briselskom sporazumu biti posvećen reformama, prosperitetu i ljudskim pravima.

Sebastijan ju je potom pitao o EU pristupnim fondovima, tvrdeći da je Srbija već dobila “stotine miliona”, što je Brnabićka porekla, rekavši da Srbija dobija “znatno manji iznos”. Za to vreme na ekranu vidimo grafik sa zvaničnim podatkom da Srbija prima 200 miliona evra godišnje od Unije. U skladu sa oštrim tonom koji emisija ima, ovaj podatak na samom početku intervjua umanjuje legitimnost reči Ane Brnabić.

Intervju je brzo prerastao u diskusiju o širim društvenim i institucionalnim strukturama. Sebastijan je bio manje pripremljen za razgovor o problemima kao što je prisustvo ratnih zločinaca u Srbiji. Iako je uputio par težih pitanja, koja su vidljivo izmestila predsednicu Vlade, više puta mu je promaklo da podrobnije ispita neke teme. Sebastijan je kritikovao zvaničnike u Srbiji zbog pravdanja ratnih zločina i zbog davanja bitnih uloga ratnim zločincima, navodeći Vladimira Lazaravića, Nikolu Šainovića i Vojislava Šešelja kao primere. Brnabićkin odgovor na to je bio: “Šta želite da uradim s tim ljudima? Ako su bili osuđeni i odslužili svoje kazne, da li želite da ih zatvorimo u Srbiji, da im zabranimo da se bilo gde pojave?

Svako ko je manje upoznat sa Poglavljem 23, ili drugim relevantim međunarodnim dokumentima, može stati na stranu Ane Brnabić i podržati njena pitanja.

Kako ratni zločinci mogu da budu deo društva? Kako reintegracija ovih ljudi zapravo izgleda? Na ova pitanja nije lako odgovoriti, i ne spadaju u teme o kojima ljudi žele da razmišljaju u okviru postkonfliktne rekonstrukcije i pomirenja. Upravo zbog toga su ova pitanja razmatrana u Poglavlju 23, pokrivajući pitanje pravosuđa i fundamentalna prava. Osim dokumenta EU, pročitala sam sve relevantne međunarodne i lokalne izvore gde se razmatra pitanje ratnih zločinaca. Postoji pregršt podataka o procesu krivičnog gonjenja ratnih zločinaca i njihovom pravu na pravično suđenje – nešto čega je većina srpskih zvaničnika svesna. Manje su svesni, a često i krše, smernice za asimilaciju ratnih zločinaca u društvo.

To dokazuje i izjava Brnabićke. Kao što je istaknuto u Poglavlju 23: “javno odobravanje, negiranje ili teža trivijalizacija genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina” bi trebalo da se smatraju krivičnim prekršajima kažnjivih zakonom (60). U ovim dokumentima postoje detaljnija objašnjenja i primeri po pitanju ophođenja prema ratnim zločincima u javnim sferama, ali ova definicija je najpreciznija.

Nakon monologa predsednice Vlade o vladavini prava i tome kako je Srbija uzor za primenu reformi tranzicione pravde u regionu, Sebastijan preusmerava tok razgovora pitanjem: “Da li Srbija smatra da je masakr u Srebrenici 1995. godine bio genocid i da li ga smatra delom svojih obaveza”?

Na to Ana Brnabić daje odgovor: “Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid

Iako je ovaj odgovor krajnje očekivan zbog njenih pređašnjih izjava na ovu temu, i dalje je uznemirujuć, naročito jer je nekoliko minuta pre te izjave hvalila Srbiju zbog uspešnih reformi za pomirenje. Prema zahtevima EU u Poglavlju 23 o pristupanju Evropskoj uniji, za koje Brnabićka tvrdi da su joj prioritet, njeno negiranje genocida u Srebrenici i ratnih zločina bi trebalo da bude protivzakonito. Ne samo da bi trebalo da bude, već to i jeste. Srbija ima sopstvene zakone koji inkriminišu izjave predsednice Vlade. Član 387. Krivičnog zakonika Srbije nalaže da će svako ko “javno podržava, negira ili znatno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina […] biti kažnjen zatvorskom kaznom od šest meseci do pet godina”. Činjenica da ovaj član postoji kao deo Krivičnog zakonika je frustrijajuća koliko i pozitivna.

Ana Brnabić svakako nije prva koja krši ovaj zakon u Srbiji, ali neće biti ni poslednja. Neophodno je da postoji sveobuhvatno zakonodavstsvo, ali ako se zakoni ne primenjuju onda su suštinski bezvredni.

Ovaj problem seže dalje od intervjua sa Anom Brnabić i njenog stava, što Sebastijan i spominje u toku emisije. On aludira na postojanje sistemskog problema na glorifikaciji i uvažavanju ratnih zločinaca u društvu, bilo to na Sajmu knjiga u Beogradu, ili u samoj Skupštini. Ovakvo promovisanje ratnih zločinaca je u sukobu sa domaćim zakonima o zabrani manifestacija koje promovišu nacizam i fašizam. Član 4. ovog zakona nalaže da je zabranjena “proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se propagiraju ili opravdavaju ideje, radnje ili postupci lica za koje su ta lica osuđena za ratne zločine”, što impilicira da je Brnabićka, a uz nju i niz ministara u Srbiji, kriv za davanje podrške i pravdanju radnji ratnih zločinaca.

Uprkos brojnim zahtevima EU upućenih Vladi Srbije, koji jasno iskazuju da neće tolerisati negiranje genocida i javnu podršku ratnim zločincima, Brnabićka je ostala dosledna stavu da nepriznavanje genocida nije i neće biti prepreka na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Sebastijan je direktno uputio komentar Brnabićki: “sigurno ste svesni da ukoliko ne napravite taj korak (priznavanje da je Srebrenica bila genocid), šanse da pristupite Evropskoj Uniji su veoma male, zar ne?”. Ona je na to odgovorila: “Ne, nisam toga svesna.”

Kao da sve što je napisano na ovu temu nije dovoljno jasno ukazivalo na tu činjenicu, Evropski parlament je 29. novembra, 15 dana nakon ovog intervjua, objavio svoju zakonodavnu Rezoluciju za izveštaj o Srbiji za 2018. godinu, u kojoj se poziva srpska vlast da “ne promoviše tolerisanje govora mržnje, već da ga osudi, kao i da ne promoviše negiranje genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina”. Ova rezolucija dokazuje ono na šta je Sebastijan aludirao – EU neće dopustiti negiranje Srebrenice kao ni neopravdanu reintegraciju ratnih zločinaca u društvo.

Najmanje što možemo da učinimo je da se postaramo da se političari i zvaničnici pridržavaju sopstvenog Krivičnog zakonika i EU zahteva. Za sada su reakcije na izjave Brnabićke u intrevjuu bile obećavajuće. Čak su i komentari na Jutjub snimku njenog intervjua kritički nastrojeni prema njenim izjavama.

Teodor Meron, predsednik Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MICT), sastao se sa Anom Brnabić 20. novembra. U razgovoru za Televiziju N1 izjavio je da je razočaran i uznemiren njenim izjavama kojima negira genocid u Srebrenici. Posvećenost međunarodne zajednice da postavi visoke standarde za Srbiju je obećavajuća. Nadam se da će, uz jaku podršku međunarodne zajednice, zvanični stavovi o genocidu i ophođenju prema ratnim zločincima u Srbiji podleći pritisku. Posledice za komentare poput Brnabićkinih biće veće i ozbiljnije za Srbiju i njen put ka Evropskoj uniji.

Diskurs o ratovima u okviru raspada Jugoslavije obuhvata više generacija i prevazilazi okvire političkih ideologija. Dekonstruisanje kulturoloških implikacija ratnih zločinaca i ratnih događanja nije nimalo lak zadatak, a ta problematika se vremenom samo produbljuje. Ratni zločinci nisu predstavnici Srbije. Srbija treba da se divi snazi žrtava i njihovih porodica. Došlo je vreme da se utvrdi šta ratni zločinci zapravo simbolizuju u srpskom društvu, i kakve je kompromise potrebno praviti u ime pomirenja, prava žrtvava, ili makar u ime sticanja mesta u jednoj od najmoćnijih alijansi u svetu.

Podrška aktivistima osuđenim za protest protiv osuđenog ratnog zločinca

Aktivisti Inicijative su u januaru 2017. godine na tribini Srpske napredne stranke u vojvođanskom mestu Beški pokušali da ukažu na podršku koja se od strane vladajuće stranke pruža Šljivančaninu, osuđenom na 10 godina zatvora pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Oni su pred početak govora Šljivančanina razvili transparent sa natpisom “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama”.

Godinu i devet meseci kasnije, pred Prekršajnim sudom zbog protesta protiv ratnog zločinca, osuđeni su za kršenje javnog reda i mira.

Protestom protiv Veselina Šljivančanina javnosti smo ukazali na probleme promocije osuđenih ratnih zločinaca i političke legitimizacije njihovih zločina koja im se omogućava. Zločin ne sme biti normalnost, a počinioci zločina, koji svoje zločine negiraju, ne smeju biti slavljeni kao heroji.

Prošlog petka, Ratko Mladić se uživo uključio u televizijski program nacionalne televizije. Nekoliko dana ranije, premijerka Srbije Ana Brnabić negirala je genocid u Srebrenici u intervjuu za Deutsche Welle izjavom “ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid”.

Nedelju dana pre toga, Ministarstvo odbrane je na Sajmu knjiga promovisalo knjigu osuđenih ratnih zločinca Nebojše Pavkovića i Vladimira Lazarevića.

U aprilu ove godine, Vojislav Šešelj je pravosnažno osuđen zbog progona Hrvata iz Vojvodine. Suprotno Zakonu o izboru narodnih poslanika, Šešelj je i dalje poslanik u Skupštini Srbije.

Ovi događaji predstavljaju samo delić šire slike promocije i slavljenja ratnih zločinaca u srpskoj javnosti.

Negiranje genocida i negiranje ratnih zločina za nas je neprihvatljivo. Svaku promociju osoba osuđenih za ratne zločine razumemo kao poziv na ponavljanje istih.

Potrebna nam je Vaša podrška u daljoj borbi protiv promocije ratnih zločinaca i rehabilitacije zločinačke politike. Molimo vas da podržite našu kampanju. Vaša pomoć je od suštinske važnosti u borbi za društvo koje će vrednovati mir i poštovati žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Pismo Inicijative Ani Brnabić zbog stavljanja Ministarstva odbrane u funkciju promocije ratnih zločinaca

Poštovana predsednice Vlade,

Ovim putem Vam se obraćamo povodom činjenice da je 22. oktobra na štandu Ministarstva odbrane, na Sajmu knjiga u Beogradu, predstavljen ratni dnevnik general-pukovnika Nebojše Pavkovića koji je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju osuđen na 22 godine zatvora. Takođe, danas će Vladimir Lazarević, koji je u istom postupku za ratne zločine na Kosovu osuđen na 14 godina zatvora predstaviti svoja sećanja na štandu Ministarstva odbrane.

Inicijativa mladih za ljudska prava iskazuje duboku zabrinutost u vezi sa porukom koja se ovakvim činom šalje – od strane Vlade Republike Srbije i Vas kao premijerke – ukoliko ostanete nemi na ovakav potez Ministarstva. Ministarstvo odbrane promoviše učešće u ratu generala i vojnih komandanata čija su delovanja veoma jasno okarekterisana njihovim presudama.

Podsetili bismo Vas da je general-pukovnik Nebojša Pavković proglašen krivim za deportaciju, druga nehumana dela (prisilno premeštanje), ubistvo i progone (zločini protiv čovečnost) kao i za kršenja zakona i običaja ratovanja. U presudi se takođe navodi da je svaki od osuđenih, u predmetu Šainović i drugi, pojedinačno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem promene etničke ravnoteže na Kosovu u nastojanju da se obezbedi dalja kontrola srpskih vlasti. Osim generala Pavkovića, jedno od izdanja („Prištinski korpus 1998-1999 – svedočenja ratnih komandanata“) u okviru pomenute edicije Ministarstva odbrane bavi se i sećanjima komandanata brigada na čelu s tadašnjim komandantom Prištinskog korpusa, generalom Vladimirom Lazarevićem, koji je takođe proglašen krivim za pomaganje i podržavanje: deportacije i drugih nehumanih dela (prisilno premeštanje i zločini protiv čovečnosti).


Inicijativa mladih za ljudska prava ovu činjenicu razume kao do sada najotvoreniji vid podrške državnih organa osuđenim ratnim zločincima za vreme Vašeg mandata kao predsednice Vlade.


Ratni dnevnici i memoari osoba koje su pravosnažno osuđene za ratne zločine, a koje štampa, publikuje i javno predstavlja Ministarstvo odbrane Vlade Srbijе predstavlja suštu suprotnost reformskim ciljevima Vaše Vlade.

Prilikom izlaganja Vašeg ekspozea, naglasili ste da je jedan od ciljeva Vlade postizanje istorijskog pomirenja sa albanskim narodom na Kosovu. Ponavljamo da pomirenja nema bez preuzimanja odgovornosti. Ako očekujete da se sve žrtve uvaže, rane prevladaju i zaista želite pomirenje kao trajni proces, ne smete da opravdavate prisustvo ratnih zločinaca u javnom prostoru. To je političko pitanje i ono je na vama – da li je ovo Vlada koja podržava zločince ili ne. Rehabilitacijom ratnih zločinaca dovodi se u pitanje kako evropski put Vlade i cele zemlje, tako i bilo kakav dijalog o kosovskom pitanju.

Od vas tražimo da se obustave dalje aktivnosti Ministarstva odbrane, u vidu štampanja i promocije Edicije “Ratnik”, kojima se unižavaju sve žrtve rata na Kosovu. Sledeća aktivnost MO ovog tipa je promocija knjige „Prištinski korpus 1998-1999 – svedočenja ratnih komandanata“ u danas od 16 sati na Sajmu knjiga u Beogradu, kada će biti predstavljena sećanja i već pomenutog osuđenog ratnog zločinca Vladimira Lazarevića.

Aktivnosti Ministarstva odbrane povodom objavljivanja Edicije “Ratnik” predstavljaju suštinsko odricanje od svih vrednosti na kojima je nastala i na kojima počiva Evropska unija. Ovaj čin predstavlja vraćanje Srbije u klub zemalja kojima razvoj društva i evropska orijentacija ne stoje visoko na listi prioriteta, dok regionalnu saradnju na bilo kom planu čine gotovo nemogućom. Srbija mora imati aktivnu ulogu u kreiranju prostora za nova sećanja i izgradnju novih odnosa na Balkanu umesto da sistemski podržava revizionističke poduhvate u korist osuđenih ratnih zločinaca.

U prilog konstruktivnom dijalogu, prilažemo Vam i detaljan opis šta je to Ministartstvo odbrane prećutalo građanima Srbije promovišući osuđene ratne zločince.

Inicijativa mladih za ljudska prava

 

Sve što nam je Ministarstvo odbrane prećutalo o generalima Pavkoviću i Lazareviću

Pored generala Pavkovića, jedno od izdanja Medija centra “Odbrana”, specijalizovane vojne ustanove u okviru Ministarstva odbrane, bavi se i sećanjima komandanata brigada na čelu s komandantom Prištinskog korpusa, generalom Vladimirom Lazarevićem.

Vladimir Lazarević je u decembru 2015. godine sleteo na niški aerodrom avionom Vlade Srbije, nakon 10 godina provedenih u zatvoru, gde je dočekan uz velike državne počasti. Ministar odbrane Srbije Bratislav Gašić i ministar pravde Nikola Selaković bili su u avionu Vlade Srbije kojim je Lazarević stigao u Srbiju.

Na aerodromu u Nišu, generala Lazarevića dočekali su ministar Aleksandar Vulin, tadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, komandant Kopnene vojske Srbije Milosav Simović, vladika raško-prizrenski Teodosije, gradonačelnik Niša Zoran Perišić i načelnik niške policije Srđan Grekulović.

Generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević osuđeni su pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (ICTY/ MKSJ), u predmetu Šainović i drugi, na 22 odnosno 14 godina zatvora.

Konstatovano je takođe da su ti zločini počinjeni pri izvršenju udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da se “nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom”.

Srbija mora da poštuje odluke MKSJ

Državna zajednica Srbija i Crna Gora je 11. aprila 2002. godine potvrdila  Sporazum o saradnji sa Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. U Članu 1, stav 2 Srbija i Crna Gora obavezuju se da će poštovati i sprovoditi sudske odluke Međunarodnog krivičnog tribunala i ukazivati pravnu pomoć njegovim istražnim i sudskim organima. O značaju ovog sporazuma odnosno zakona govori i činjenica da je do tada optuženi za zločine na Kosovu, ministar policije Vlajko Stoiljković, izvršio samoubistvo odmah nakon usvajanja zakona ispred Savezne skupštine.

Predmet zvan Šainović i drugi

(Tužilac protiv Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića, Sretena Lukića i Milana Milutinovića)

Analizirajući dokaze izvedene tokom suđenja u vezi sa lokalitetima zločina u 13 opština širom Kosova, Sud je zaključio da je vođena rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovništva kosovskih Albanaca tokom vazdušnih napada NATO u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) koji su počeli 24. marta 1999. godine. Tu kampanju su sprovodile Vojska Jugoslavije i policijske snage Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije, koje su bile odgovorne za masovna proterivanja civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova, kao i za incidente ubijanja, seksualnog zlostavljanja i namernog uništavanja verskih objekata.

“Namerne aktivnosti tih snaga tokom pomenute kampanje prouzrokovale su odlazak najmanje 700.000 kosovskih Albanaca s Kosova u kratkom vremenskom periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine”, rekao je u sudnici predsedavajući sudija Iain Bonomy.

Utvrđeno je da su takvi zločini počinjeni u sledećih 13 opština na Kosovu: Orahovac, Prizren,Srbica, Suva Reka, Peć, Kosovska Mitrovica, Priština, Ðakovica, Gnjilane, Uroševac, Kačanik, Dečani i Vučitrn.

Ovi zločini počinjeni su tokom sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj da se “nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom”.

Nebojša Pavković

Nebojša Pavković je na 22 godine zatvora osuđen zbog učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova, što je rezultiralo brojnim masovnim ubistvima, zlostavljanjima i drugim zločinima nad tamošnjim civilima 1999. godine. Kazna je u januaru 2014. godine potvrđena pred Žalbenim većem. On je tokom sukoba na Kosovu bio komandant Treće armije i, prema presudi, general od poverenja tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Zajedno sa njim pravosnažno su osuđena još četiri visoka zvaničnika Srbije – bivši potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i načelnik Štaba MUP za Kosovo Sreten Lukić, kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata na 18 i 20 godina zatvora, dok su kao pomagači na 15 i 14 godina osuđeni nekadašnji načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić i komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević.

Prvostepeno veće je zaključilo da su Šainović, Pavković i Lukić učestvovali u udruženom zločionačkom poduhvatu (UZP) jer je svako od njih delio nameru da se albansko stanovništvo na Kosovu prisilno raseli, i time znatno doprineo ostvarivanju UZP-a. Postojanje UZP-a konstatovano je prevashodno prema obrascu po kojem su kosovski Albanci prisilno raseljavani, a njihove lične isprave konfiskovane.

Što se tiče krivičnih dela koja ne potpadaju pod zajednički cilj, zaključeno je da su počinjena krivična dela ubistva i progona putem ubistva i razaranja ili nanošenja štete verskim objektima, zatim progon počinjen putem seksualnog zlostavljanja, bila razumno predvidljivi za Šainovića, Pavkovića i Lukića.

U celom periodu tokom kojeg su činjeni zločini Pavković je, između ostalih, naređivao i podržavao operacije VJ na Kosovu, uključujući zajedničke operacije s MUP-om, mobilisao vojnike i komandovao im za vreme datih operacija. Pavković je doprineo stvaranju i održavanju atmosfere nekažnjivosti nepotpunim izveštavanjem o zločinima koje su počinile snage pod njegovom kontrolom, kao i nepreduzimanjem efikasnih mera u vezi s tim informacijama, a što je podstaklo činjenje zločina od strane snaga pod kontrolom učesnika u UZP-u. Bliski radni odnos sa Slobodanom Miloševićem tokom 1998. i 1999. godine omogućavao mu je da zaobilazi komandni lanac VJ. Pred sudom je dokazano da je Pavković  znao za zločine koje su činili pripadnici VJ i MUP 1998. i 1999. godine, kao i za navode o tome.

Nebojša Pavković  počinio je delo deportacije, druga nehumana dela (prisilno premeštanje), dela ubistva i progona kao zločina protiv čovečnosti i delo ubistva kao kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tokom promocije ratnog dnevnika generala Pavkovica istaknutno je da se objavljenim publikacijama veliča doprinos očuvanju znanja o primenjenoj ratnoj veštini, koja je pomogla da se 1999. godine odbrani zemlja i maksimalno sačuvaju resursi u gotovo nemogućim uslovima.

Ministarstvo odbrane smatra da je Pavković u svom dnevniku istakao „herojstvo branilaca otadžbine tokom NATO agresije, ali i sporne momente tokom ratnih dejstava 1999. poput nesuglasica sa MUP-om, dezerterima i drugim nepoznatim momentima iz tog perioda“.

„General Pavković istakao je zasluge svojih saboraca, generala Vladimira Lazarevića i drugih, načine kako je zavaravan NATO tokom agresije, a objasnio je i zašto je odbio da učestvuje u pregovorima čiji je rezultat bio Kumanovski sporazum“

Vladimir Lazarević

Presudom je potvrđeno da je bivši komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugosalvije, Vladimir Lazarević, pomagao i podržavao udruženi zločinački poduhvat na čijem je čelu bio Slobodan Milošević, koji će uprkos nepostojanju pravnosnažne presude večito ostati označen kao inspirator zločinačke politike i kao odgovoran za ljudske gubitke nastale u periodu od 1991. do 1999. godine.

Presudom je Vladimir Lazarević proglašen odgovornim da je pomagao i podržavao krivično delo deportacije i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) na području Ćireza, kao i zločine protiv čovečnosti u koje je bila uključena VJ.

U drugostepenom postupku žalbeno veće je utvrdilo da je jedini razuman zaključak, koji se da izvesti na osnovu činjeničnog stanja, da je počev od 24. marta 1999. godine, kada su se desili prvi zločini u Prištini, Lazarević bio svestan kampanje terora, nasilja i prisilnog raseljavanja koju su sprovodile snage VJ i MUP-a nad stanovništvom kosovskih Albanaca.

Vladimir Lazarević je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju prvobitno osuđen na kaznu od 15 godina zatvora, koja je u drugostepenom postupku preinačena u kaznu od 14 godina zatvora.

Odgovor dnevnom listu Blic, Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane:

“Pravo je pitanje zašto se na istinu o otporu NATO agresiji čekalo 19 godina i zašto smo toliko dugo dozvoljavali da drugi pišu našu istoriju. Ne vidimo nijedan razlog da se stidimo borbe našeg naroda i onih koji su tu borbu vodili. Podsećamo da je general Pavković, kao i ostali oficiri Vojske Jugoslavije, osuđen po komandnoj odgovornosti i da ima pravo da iznese svoje viđenje istorijskih događaja u kojima je učestvovao. Nema ministarstva odbrane i vojske koji bi propustili priliku da tako važna svedočenja ne sačuvaju i ne prikažu, a nema istorijskog naroda koji bi dopustio da njegova istina ne bude ispričana i sačuvana”, tvrde u Ministarstvu.

Kako kažu, Srbiji su predugo i prečesto drugi pisali istoriju i odlučivali šta je istina, a šta nije.

“Srbija je mnogo puta bila žrtva dvostrukih standarda i bila osuđivana za tuđe zločine. Ovo je naš način da kažemo istinu o ratovima koje Srbija nije tražila ni izazvala, u kojima je bila prinuđena da se brani”, podvlače u Ministarstvu.


Šta nam je ovim činom zapravo Ministarstvo odbrane poručilo?

Da se ne stidi ratnih zločina počinjenih u ime građana i građanki Srbije od strane pripadnika vojske i policije koji su presudama označeni kao ratni zločinci. Koristeći njihovu nacionalnost kao argument za društveno pomilovanje čime podstiču najstrašniju relativizaciju utvrđenih zločina.

Da počinjene ratne zločine Ministarstvo podvodi pod  “borbu našeg naroda” čime se još jednom izvršava sramna legitimizacija zločina bez pristanka građana i građanki.

Da se novcem građana i građanki ove zemlje bezobzirno, još jednom bez njihovog pristanka, brišu presude i ustanovljene činjenice o ratnim zločinima i ratnim zločincima.

Da im nije u planu da se ograde od sramne istorije delovanja MUP-a i VJ tokom sukoba na Kosovu, propuštajući time priliku da jasno stave do znanja da za njih čast i dostojanstvo ne podrazumevaju ubijanje i progon civila, u ovom slučaju, prema etničkoj pripadnosti.

U potpunosti negiraju odgovornost Srbije za ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina i nastavljaju sa propagandom retorikom devedesetih, koja nas koči u svim segmentima napretka i razvoja.

Istinu o NATO agresiji predstavljaju iznoseći neistine, koristeći čak i netačan naziv “Milosrdni anđeo”, i svesno na ovaj način štiteći one čije je delovanje dovelo do bombardovanja Srbije 1999. godine.


Ministarstvo odbrane, veoma transparentno, novcem građana i građanki ove zemlje promoviše učešće u ratu generala i vojnih komandanata čija su delovanja veoma jasno okarakterisana njihovim presudama kao ratni zločini i zločini protiv čovečnosti. Inicijativa mladih za ljudska prava poslednje dve godine aktivno upozorava na sve veće prisustvo osuđenih ratnih zločinaca na političkoj sceni i sve veću podršku koju im pružaju institucije.

Ovakvo postupanje Ministarstva odbrane predstavlja do sada najotvoreniji vid podrške državnih organa osuđenim ratnim zločincima i potiranje svih vrednosti kojima kao država i društvo treba da težimo. Zbog toga, od Ministartstva odbrane tražimo da prestane sa odbranom ratnih zločinaca, a od predsednice Vlade da zaustavi promociju ratnih zločinaca.