Srbija i Kosovo u EU: Prepreke i postignuća

Nakon demokratskih promena 2000. godine, Srbija je zvanično promenila kurs svoje spoljne politike i postavila kao jedan od prioritetnih ciljeva – iako predstavlja dugotrajan i maglovit put reformi – članstvo u Evropskoj uniji. Do pre samo nekoliko godina, evrointegracije Srbije zavisile su najviše od (ne)saradnje sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ/ ICTY) pa je tako Srbija postala zemlja kandidatkinja tek marta 2012. Pre nego što postane članica, Srbija mora proći dugotrajan proces pregovora koji zvanično obuhvata i rešenje statusa Kosova poglavljem 35. Između ostalog, ovim poglavljem Srbija se obavezala da neće blokirati pristupanje Kosova Evropskoj uniji. Pored toga, Srbija bi trebalo da se uzdrži od blokiranja učešća Kosova u regionalnim organizacijama koje su važne za, kako za bržu integraciju ka EU, tako i za samo kosovsko društvo, na prvom mestu njenu privredu. Važno je naglasiti da se proces učlanjenja Srbije u EU prepliće se sa procesom normalizacije odnosa sa Kosovom. Potpuna normalizacija odnosa sa Kosovom, ostvaruje se tako i pregovorima o članstvu u Evropskoj uniji što u slučaju Srbije dovodi do krajnjeg cilja koji je isti i za Kosovo – zajedničku evropsku budućnost.

Od proglašenja nezavisnosti jedan od ključnih ciljeva za Kosovo jesu evropske integracije. Problem integrisanja Kosova u sistem Evropske unije pored sveopšte reforme koja treba da se sprovede obuhvata i širi politički problem, kao i njegovo nepriznavanje od strane svih država članica Evropske unije. Ideja trenutnog procesa integracije usmerena je na rešenje pitanja dijaloga sa Srbijom i viznom liberalizacijom, a o pitanju državnosti bi se kasnije raspravljalo tokom pristupnih pregovora. Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2015. prvi put su uspostavljeni ugovorni odnosi sa Evropskom unijom. Nedostatak političke volje, slaba i neefikasna institucijalna saradnja i dalje potkopavaju sposobnost Kosova da rešava reformske oblasti proistekle iz ugovornih obaveza SSP-a. Duboke unutrašnje političke podele i polarizacija opstruirale su i viznu liberalizaciju Kosova koja bi rezultirala ulaskom u Šengen zonu. Nesposobnost institucija, opterećenost sistema strukturalnim problemima društva i nemogućnost da se u dogovoreno vreme ratifikuje sporazum o razgraničenju sa Crnom Gorom, oslikava loše stanje kosovskog društva.

Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 64/298 marta 2011. godine određen je dijalog koji se vodi između Srbije i Kosova pod pokroviteljstvom Evropske unije, poznatiji kao Briselski dijalog (dalje dijalog). Složenost političkih i istorijskih okolnosti odredili su proces dijaloga kao etapni cilj. Dijalog iz današnje perspektive se po mnogo čemu vodi čestim zanemarivanjem socijalno-političkog i bezbednosnog okruženja, a odsustvo transparentnosti jedna je od najvećih mana istog. Dijalog Beograda i Prištine, do sada predstavlja uspešan okvir u kome se rešavaju praktična pitanja važna za građane kao što su: sloboda kretanja, validnost ličnih karti, pitanje granica, matičnih knjiga, univerzitetskih diploma, itd. Pitanja koja se politizuju stvaraju dva pola u kojima interes pojedinaca dobija marginalnu crtu u okviru samog konteksta dijaloga. Mrtva tačka pomera se onog trenutka kada „Veliki brat“ zapreti, a donosioci političkih odluka vešto svoja uverenja zamene sistemom međusobne koristi.

Dijalog je rešio mnoga pitanja, a neka i bez težeg ubeđivanja jedne odnosno druge javnosti. Sloboda kretanja, jedno od osnovnih pitanja koje je obuhvatilo korišćenje kosovskih ličnih karata, vozačkih dozvola, osiguranja, rešeno je na samom početku procesa dijaloga. Sa druge strane prilikom rešavanja pitanja kontrole granica, političari u Srbiji morali su da ubeđuju svoje javno mnjenje da sporazum ne znači priznavanje granica. Reč “Boundary” korišćena je za pitanje administrativnih granica u Srbiji, a reč “Border” za granicu na Kosovu. Cilj Srbije bio je da sklapanjem ovog sporazuma smanji švercovanje i neregistrovani promet robe, ali i još jedan ne manje značajan razlog – uvećanje sopstvenih prihoda od poreza i carina.

Kontroverzno pitanje Zajednice srpskih opština (ZSO) na severu Kosova bilo je podstrek za razbijanje dijaloga. Politička elita zarad preusmeravanja pozornosti od konkretnih i opipljivih problema koja su vladala u kosovskom društvu raspisala je prevremene izbore. Sama kampanja koja je obeležena nacionalističkim temama još više je polarizovala sistem, koji sada nije spreman da rešava probleme niti razmišlja o svojoj evropskoj budućnosti.

Dijalog je samo ove godine u nekoliko navrata zbog sporadičnih incidenata doveden u pitanje. Voz iz Srbije obojen u srpskim nacionalnim bojama i obeležen rečenicom „Kosovo je Srbija“ na 20 jezika predstavljao je namerno skretanje kursa politike koja je do tada bila okrenuta ka mogućem rešenju problema. Još jedan događaj koji je poremetio odnose desio se onda kada je francuska policija uhapsila Ramuša Haradinaja po potrenici Srbije, a kosovska strana žučno je protestovala protiv takvog čina, kojim je nagoveštena mogućnost prekida dijaloga.

Politička klima u Srbiji koja je usmerena ka unutrašnjem dijalogu, predstavlja proklamovani cilj bez jasne vizije šta se očekuje od tog procesa. Sa druge strane nestabilna politička situacija koja je dodatno podgrejana najavama formiranja vojske na Kosovu nagoveštava da se konačno rešenje ne nazire. Moguće uključenje SAD-a u budući dijalog neće nužno poboljšati položaj jedne ili duge strane u procesu. Smatram da sve dok Evropska unija bude imala mogućnost kontrole procesa dijaloga pomoću „štapa i šargarepe“ dijalog će se kretati u dobrom smeru.

Foto: European Western Balkans europeanwesternbalkans.com