Obeleženo 20 godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu

Uličnim performansom i šetnjom gradskim ulicama, Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom obeležili su u Beogradu 20 godina od zločina počinjenih nad albanskim civilnima tokom 1999. godine na Kosovu, a čija su tela skrivana u beogradskom naselju Batajnica.

Aktivisti su izveli performans “Batajnica 744: Zakopana istina” i tom prilikom zemljom zatrpali natpis sa imenima 744 žrtave, nakon čega su krenuli u šetnju centralnim gradskim ulicama do platoa Skupštine Srbije.

Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava izjavio je da u Srbiji poslednjih 20 godina postoji narativ kojim se prećutkuju masovne grobnice u Batajnici, Petrovom Selu, jezeru Perućac i Rudnici, kao i da se priznaju samo srpske žrtve.

„Ovde imate više od 10 lokacija sa kojih su transportovane te žrtve, a sam broj od 744 posmrtna ostatka koji su iskopani samo desetak kilometara odavde, govore o tom zlu o kojem ne smemo da prestanemo da debatujemo. Na tome ćemo insistirati i pokušaćemo da edukujemo mlade ljude kako bi znali čitav kontekst rata na Kosovu i raspada bivše Jugoslavije“, izjavio je Milosavljević.

Podsetimo, albansko civilno stanovništvo na Kosovu bilo je izloženo, osim NATO bombardovanja, i kampanji zločina od strane režima Slobodana Miloševića. Oružane formacije (MUP Srbije, Vojska Jugoslavije i paravojne jedinice) počinile su veliki niz zločina na Kosovu, koji su kulminirali tokom NATO intervencije. Zločin takođe predstavlja i premeštanje tela ubijenih kosovskih Albanaca u masovne grobnice po Srbiji. Pre nego što su prevezena u Batajnicu, tela ubijenih Albanaca bila su zakopana u primarne masovne grobnice na Kosovu. Od 2001. do danas, na teritoriji Republike Srbije na četiri lokacije su otkrivene masovne grobnice sa 941 telom Albanaca ubijenih na Kosovu 1999. godine, prevashodno civila stradalih van oružane borbe. U batajničkim masovnim grobnicama otkrivena su tela albanskih žrtava stradalih na Kosovu od 24. marta do 22. maja 1999.

Više fotografija možete pronaći na našoj Fejsbuk stranici.

Grafiti “Ratko Mladić” i “Nema podele” ispisani pred vratima kancelarije YIHR

Poruke koje smo dobili razumemo kao reakciju na to što smo prekrečili tri grafita (“Ratko Mladić, srpski heroj”, “Kosovo je Srbija”, “Nema podele”) u Terazijskom tunelu pre dve nedelje. Grafiti koje smo prekrečili umesto komunalne službe grada Beograda, i grafiti na našim vratima dolaze iz istog nacionalističkog i mizogenog šinjela. Aktivisti za ljudska prava uvek su prvi na meti kada se pumpaju nacionalistički mišići.

Takmičenje u iskazivanju nacionalizma između vladajućih stranaka i opozicionih pokreta mora da prestane. Društvo koje je zasnovano na vrednostima ljudskih prava, na evropskim vrednostima, mora biti izričito, jasno i direktno – Ratko Mladić je ratni zločinac, i nosi najveću odgovornost za počinjen genocid u Srebrenici. Nemamo pravo na eufemizme, relativizaciju i negiranje zločina.

Aktivisti za ljudska prava ne smeju ostati sami u suprotstavljanju ekstremnoj desnici i nacionalizmu. Ako dozvolimo da se slave ratni zločinci, ne postoji šansa da u budućnosti živimo u miru, da napredujemo i da živimo bolje nego danas. Za ratne zločince ne sme biti mesta u državnim institucijama, parlamentu, državnim izdavačkim kućama i obrazovnom sistemu, kao ni prostora na zidovima naših gradova.

Ratnim zločincima nije mesto u Vladi Kosova

Ova odluka je usledila nekoliko dana nakon što je Selimi pušten na uslovnu slobodu,  pošto je odslužio više od 5 godina zatvora u ukupnom trajanju od 7 godina. Sulejman Selimi je osuđen za ratne zločine protiv civilnog stanovništva tokom 1998-1999. godine.

Osim što ga je premijer Kosova Haradinaj velikodušno prihvatio u svoj kabinet, drugi državni zvaničnici su nakon njegovog otpusta posetili Selimija i opisali ga kao heroja albanskog naroda. Predsednik Kosova, Hašim Tači, rekao je da je “sa živim herojem na slobodi, generalom Sulejmanom Selimijem, Kosovo bolje i bezbednije”.

Odluka o imenovanju Selimija za političkog savetnika ukazuje na nedostatak ozbiljnosti i nedostatak predanosti Vlade pravdi, pomirenju i miru.

YIHR Kosovo i YIHR Srbija kao organizacije koje rade na suočavanju s prošlošću pozivaju sve političke aktere na Kosovu da se prestane sa glorifikacijom ratnih zločinaca u političkom i javnom životu. Umesto toga, njihov glavni fokus treba da bude na prepoznavanju i postizanju pravde za žrtve, preživele i nestale osobe iz rata na Kosovu.

Mi, kao mladi ljudi Kosova i Srbije, bićemo brana slavljenju ratnih zločinaca i u Srbiji i Kosovu, odlučni da gradimo zajedničku kulturu mira na poštovanju žrtava.

 

Foto: Zeri.info

Jutro sve promeniti neće

To što Kosovo nije ušlo u interpol nazvali smo pobedom, ministri su slavili i na svojim društvenim mrežama. Kosovske carine na robu, koje predstavljaju flagrantno kršenje trgovinskog sporazuma, usledile su kao odgovor na sve srpske “pobede” u prethodnom periodu. Mislim da nam se opet ne dopadaju rezultati “pobede” a moguće je da smo ih takve i želeli… Usledila su hapšenja osumnjičenih za ubivstvo Olivera Ivanovića, mediji u Srbiji su tog dana građanima rekli da su Albanci upali na sever Kosova i sve je zvučalo kao da je počeo rat.

Toliko su glasna sva mišljenja i različite verzije jednog događaja koje pratimo poslednjih nekoliko dana, a ono čega nema jeste sagledavanje posledica ovonedeljnih dešavanja, mimo ovih političkih. Jer u realnom živou, u Beogradu je mirno i hladno, u Prištini takođe, samo što su odnosi Srba i Albanaca, onako generalno, dodatno narušeni a normalizacija najdalje nego što je ikad bila.

Ove nedelje, dešava se program pod nazivom “Putujuća škola o nacionalizmu”, zakazan još pre više od mesec dana, tokom kog će učesnici iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i sa Kosova posetiti mesta na Kosovu, u Crnoj Gori i Bosni. Učesnici i učesnice su bili odabrani, sve je bilo spremno, ali ipak, ništa nije bilo spremno.

Niko nije čuo da je 7 učesnika iz različitih zemalja odustalo od programa jer su im roditelji koji su prestrašeni zabranili učešće. Niko nije čuo da su učesnici iz Bosne jedva dobili vize jer je Bosna rešila da podigne mere provera do nivoa koji je njihov plan da znaju, uče i slobodno putuju – makar po regionu – dovela do potpune neizvesnosti. Nisu se čula ni pitanja mladih ljudi koja se odnosila na to da li će ako počne rat neko prisilno da ih mobliše i da li postoji zakon koji ovo može da spreči. Bez pomena je prošla i borba ovih ljudi da objasne svojim prijateljima i porodici da nema ničeg lošeg u programu u kome žele da učestvuju. Neki od učesnika su odlučili da odustanu i zbog činjenice da su Albanci ipak ovoga puta preterali jer su neki ekstremizovani pojedinci spaljivali srpske proizvode. Možda je i bolje što ovo niko nije čuo. Učesnici sa Kosova su odustali jer ćemo posetiti Severnu Mitrovicu i prenoćiti tamo.

Zašto bi iko želeo da život provede u regionu u kome ekonomska nestabilnost i politička neizvesnost sežu toliko daleko da dovode do potencijalne bojazni da će biti rata, da će biti proteranih, da će biti povređenih, da će uvek biti važno (zarad diskriminacije) kako se zoveš i prezivaš i kom se bogu moliš? Niko to ne želi, pa nek prvi baci kamen onaj koji se usudi da kaže, nadobudno i prepotentno, da ovo ne razume.

Jedino gore do toga što svi žele da odu, jeste da zapravo niko ne ostane da se suprotstavi. Da ne ostane niko ko veruje da treba drugačije, iako možda i ne veruje da je to zaista u bliskoj budućnosti moguće.

Nemojte govoriti svojoj deci da će se sve jednog dana promeniti, da će doći vreme kada će osnovni postulati ravnopravnosti i razumevanja sami da se uspostave. Nemojte. Nemojte od njih praviti ljude kojima građanska odgovornost ništa ne znači koji će iz straha da im ne bude gore nemo dopustiti da im na kraju svakako bude gore. Ni sutra ujutru ništa neće biti bolje, jutro ne menja stvari samo od sebe ali ono što čini jeste da nam daje priliku da napravimo izbor kako ćemo od danas da tretiramo određena pitanja, čime ćemo da se vodimo i zbog čega – samo to određuje gde ćemo završiti.

Prilike koje nam donosi svaki novi dan su jedino što nam je preostalo, ako ne budemo učili sebe i druge da ih koristimo da se za društvo u kome smo jednaki i ravnopravni borimo svakoga dana i da se odluke da je to i takvo društvo ono koje želimo donose na nivou svakog pojedinca/ke. Već smo se jednom masovno izborili za slobodu, ali nije nam dugo potrajala zbog toga što na suštinskoj promeni nismo radili, jer je jednostavno, istini za volju, nisu želeli svi učesnici tog slobodotvornog poduhvata.

Ali u svoj svojoj nemaštini, sve što nemamo lepo smo rasporedili i postavili smo prioritete. Dali smo milion evra poreskih obveznika Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu kao donaciju za izmirenje prispelih zakonskih obaveza. Nismo ih uložili u obrazovanje budućih generacija o ljudskim pravima, starteško unapređivanje sistema obrazovanja, prevazilaženje etničkih netrpeljivosti ni u izgradnju mladih ljudi koje će u budućnosti donositi odgovorne političke odluke. I da ne nabrajam dalje. Nismo ih uložili u one koje nazivamo budućnošću ove zemlje. Možda nam Bog pomogne, ako bude mogao baš onda kada nam bude trebalo.

Smenili smo Miloševića, smenićemo i Vučića, proći će i Tači i Hardinaj, a šta posle ako opet ne bude kako treba? Pre nego što se upustitite u sve priče ovoga sveta ili trenutka u kome se nalazimo, razmislite, ako opet ne bude kako treba ko će posle da nam bude kriv? Ako se pitate gde leži problem koji treba da rešavamo, on je tu “u našoj kući” i to važi za sve bez izuzetka.

Izlaganje Ivana Đurića na okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu

Unutrašnji dijalog razumem kao šansu za potez koji je srpsko društvo decenijama izbegavalo – suočavanje sa sopstvenom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.

Proces saradnje i dijaloga srpskog i kosovskog društva decenijama je praktično nepostojeći. Podele među ljudima izazvane ratnim sukobom i propagandom nisu prevaziđene, naprotiv – nacionalističke elite sa obe strane ih uspešno hrane i podstiču. U takvoj atmosferi odrastaju generacije mladih, koje su od rođenja kontaminirane stereotipima koje opisuju albanski, ili srpski narod kao arhi-neprijateljski, uzurpatorski, simbol zla. Među ekstremnim nacionalizmima, srpskim i albanskim, nema gotovo nikakve razlike, a zajedno proizvode sinergijski efekat – koja oslobađa mržnju, nasilje i samoizolaciju.

Mlade generacije se moraju upoznati da bismo obezbedili mir i izgradili poverenje.  Vrlo jasno i konkretno – potrebni su nam programi razmena mladih, institucionalni programi – koji će posleratnim generacijama pružiti priliku da izgrade međusobne odnose na drugačijim osnovama od trenutnih koji su im zadati od generacije njihovih roditelja i nastavnika. Ovde je simbol Albanca primitivni terorista ili narko diler, a na Kosovu je simbol Srba uniformisani ratni zločinac. Mladima moramo omogućiti da saznaju istinu jedni o drugima, da zajedno rade i stvaraju nove vrednosti da bismo promenili realnost u kojoj živimo.

Unutrašnji dijalog ne smemo posmatrati samo kao platformu za utvrđivanje pregovaračke pozicije zvaničnog Beograda. Ukoliko je iskrena namera da iznađemo trajno rešenje konflikta sa kosovskim Albancima, i unutrašnjih podela u našem društvu, onda dijalog moramo zasnivati na činjenicama, a ne na mitovima.

Na nekim od okruglih stolova u okviru ovog procesa mogli su se već stidljivo čuti neki od uzroka težnji za nezavisnošću Kosova, naš prvi korak mora biti da glasno progovorimo istinu o tome. O delu prošlosti o kome se u našoj javnosti ne govori. Dosta gluposti o Velikoj Albaniji, rudnom bogatstvu, vojnim bazama i slično. Ubedljiva albanska većina na Kosovu sistematski je diskriminisana – do granica segregacije, praktično im je bilo zabranjeno da učestvuju u javnom i političkom životu, državnim strukturama, da se školuju i leče. Nakon 10 godina pokušaja pregovora i mirnog otpora, studiranja po podrumima i izbegavanja racija i policijske torture, započeo je oružani otpor, na koji je srpska vojska i policija odgovorila sistematskom kampanjom ubijanja i zastrašivanja, u okviru koje je proterano 800.000 ljudi. NATO savez, kako bi sprečio potpunu humanitarnu katastrofu započinje kampanju vazdušnih napada, nakon koje se srpska država u potpunosti povlači sa Kosova.

Prema Bazi podataka Kosovske knjige pamćenja, tokom i u kontekstu oružanog sukoba na Kosovu ubijeno je ili nestalo ukupno 13.535 ljudi. Albanci čine 10.812, Srbi 2.197 a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci 526 žrtava. Skoro 1700 osoba se i dalje vode kao nestale.

Srbiji nije oteto Kosovo, ni ratom, niti mirovnim sporazumom. Srbija je izgubila pravo na Kosovo zbog načina na koji je tretirala većinsko albansko stanovništvo Kosova. Da bismo živeli u miru jedni pored drugih, moramo osvetliti te najmračnije stranice naše istorije. Moramo se izviniti kako bismo odali počast žrtvama ratova i zločina. Moramo pronaći i procesuirati sve počinioce kako bismo, barem delimično, zadovoljili pravdu. Moramo se pokajati kako bismo kao društvo imali šansu za normalnu budućnost. Moramo trajno odlučiti da zločini nisu počinjeni u naše ime, već u ime politike kojoj nikada više nećemo dozvoliti da bude vladajuća.

Ne govorim o apstraktnim stvarima, već o mrljama na savesti našeg društva koje moramo sprati i zbog nas samih, ne samo zbog drugih. Ne moramo ići daleko za jedan od najgorih primera, a najboljih dokaza onoga o čemu govorim. Samo desetak kilometara od mesta gde sad sedimo, desetak kilometara od centra Beograda – u Batajnici – nalazila se masovna grobnica na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice. Više od 700 leševa kosovskih Albanaca, od kojih 75 dece, prekopano je iz grobnica širom Kosova, prebačeno u Batajnicu, spaljeno i zakopano – sa jednim ciljem – da se prikriju zločini srpskih policijskih, vojnih i paravojnih snaga. Država, a za njom i društvo su odlučili da to ignorišu. Na tom mestu je i dalje policijski poligon, na kome se svako malo drže zapaljivi politički govori o moći srpske policije. Ne postoji spomenik, spomen-ploča, nikakvo obeležje. Niko od organizatora niti egzekutora tog premeštanja tela nije procesuiran. Nezamislivo monstruozni zločin je otkriven, pred našim nosem, ali mi svesno biramo, država, a za njom i društvo, da govorimo o Kosovskom boju i nebeskom narodu.

Pitanje našeg odnosa prema Kosovu je mnogo više od pregovaračkog poglavlja 35. Prvi od odgovora na to pitanje mora biti onaj koji su generacije evropskih naroda dale kada su osnivale Evropsku uniju – otklon prema svakom zlu počinjenom u ratu, i obećanje, sebi i drugima, da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Jasno određenje prema ratnoj prošlosti, zasnovano na istini i odgovornosti je kamen temeljac Evropske unije, koji je obezbedio tim narodima prvu generaciju ljudi koja je ceo život provela u miru. Naši osamnaestogodišnjaci su prvi koji imaju tu priliku u našoj istoriji, i zbog toga ih ne smemo učiti da mrze, već smo obavezni da gradimo mir – u takvoj meri da bude nezamisliv neki budući konflikt ili rat.

Reč “nikada” je toliko puta rečena u našem javnom prostoru u prazno – da je potpuno devalvirana. Znamo to i u slučaju Kosova. Naše društvo je svesno toga da je Kosovo nezavisno od Srbije, ali prati svoje političke lidere pa to neće glasno da izgovori. Politički lideri sa druge strane prate javno mnjenje, pa ni oni neće to da izgovore. U odsustvu hrabrosti da se iskorači iz te vrteške i kaže istina koju svi znaju – prolaze godine, a sa time i brojne propuštene šanse da i srpsko i kosovsko društvo bude srećnije, bogatije, prosperitetnije.

Pre svega da obezbedimo mir.