Izlaganje Ivana Đurića na okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu

Unutrašnji dijalog razumem kao šansu za potez koji je srpsko društvo decenijama izbegavalo – suočavanje sa sopstvenom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.

Proces saradnje i dijaloga srpskog i kosovskog društva decenijama je praktično nepostojeći. Podele među ljudima izazvane ratnim sukobom i propagandom nisu prevaziđene, naprotiv – nacionalističke elite sa obe strane ih uspešno hrane i podstiču. U takvoj atmosferi odrastaju generacije mladih, koje su od rođenja kontaminirane stereotipima koje opisuju albanski, ili srpski narod kao arhi-neprijateljski, uzurpatorski, simbol zla. Među ekstremnim nacionalizmima, srpskim i albanskim, nema gotovo nikakve razlike, a zajedno proizvode sinergijski efekat – koja oslobađa mržnju, nasilje i samoizolaciju.

Mlade generacije se moraju upoznati da bismo obezbedili mir i izgradili poverenje.  Vrlo jasno i konkretno – potrebni su nam programi razmena mladih, institucionalni programi – koji će posleratnim generacijama pružiti priliku da izgrade međusobne odnose na drugačijim osnovama od trenutnih koji su im zadati od generacije njihovih roditelja i nastavnika. Ovde je simbol Albanca primitivni terorista ili narko diler, a na Kosovu je simbol Srba uniformisani ratni zločinac. Mladima moramo omogućiti da saznaju istinu jedni o drugima, da zajedno rade i stvaraju nove vrednosti da bismo promenili realnost u kojoj živimo.

Unutrašnji dijalog ne smemo posmatrati samo kao platformu za utvrđivanje pregovaračke pozicije zvaničnog Beograda. Ukoliko je iskrena namera da iznađemo trajno rešenje konflikta sa kosovskim Albancima, i unutrašnjih podela u našem društvu, onda dijalog moramo zasnivati na činjenicama, a ne na mitovima.

Na nekim od okruglih stolova u okviru ovog procesa mogli su se već stidljivo čuti neki od uzroka težnji za nezavisnošću Kosova, naš prvi korak mora biti da glasno progovorimo istinu o tome. O delu prošlosti o kome se u našoj javnosti ne govori. Dosta gluposti o Velikoj Albaniji, rudnom bogatstvu, vojnim bazama i slično. Ubedljiva albanska većina na Kosovu sistematski je diskriminisana – do granica segregacije, praktično im je bilo zabranjeno da učestvuju u javnom i političkom životu, državnim strukturama, da se školuju i leče. Nakon 10 godina pokušaja pregovora i mirnog otpora, studiranja po podrumima i izbegavanja racija i policijske torture, započeo je oružani otpor, na koji je srpska vojska i policija odgovorila sistematskom kampanjom ubijanja i zastrašivanja, u okviru koje je proterano 800.000 ljudi. NATO savez, kako bi sprečio potpunu humanitarnu katastrofu započinje kampanju vazdušnih napada, nakon koje se srpska država u potpunosti povlači sa Kosova.

Prema Bazi podataka Kosovske knjige pamćenja, tokom i u kontekstu oružanog sukoba na Kosovu ubijeno je ili nestalo ukupno 13.535 ljudi. Albanci čine 10.812, Srbi 2.197 a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci 526 žrtava. Skoro 1700 osoba se i dalje vode kao nestale.

Srbiji nije oteto Kosovo, ni ratom, niti mirovnim sporazumom. Srbija je izgubila pravo na Kosovo zbog načina na koji je tretirala većinsko albansko stanovništvo Kosova. Da bismo živeli u miru jedni pored drugih, moramo osvetliti te najmračnije stranice naše istorije. Moramo se izviniti kako bismo odali počast žrtvama ratova i zločina. Moramo pronaći i procesuirati sve počinioce kako bismo, barem delimično, zadovoljili pravdu. Moramo se pokajati kako bismo kao društvo imali šansu za normalnu budućnost. Moramo trajno odlučiti da zločini nisu počinjeni u naše ime, već u ime politike kojoj nikada više nećemo dozvoliti da bude vladajuća.

Ne govorim o apstraktnim stvarima, već o mrljama na savesti našeg društva koje moramo sprati i zbog nas samih, ne samo zbog drugih. Ne moramo ići daleko za jedan od najgorih primera, a najboljih dokaza onoga o čemu govorim. Samo desetak kilometara od mesta gde sad sedimo, desetak kilometara od centra Beograda – u Batajnici – nalazila se masovna grobnica na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice. Više od 700 leševa kosovskih Albanaca, od kojih 75 dece, prekopano je iz grobnica širom Kosova, prebačeno u Batajnicu, spaljeno i zakopano – sa jednim ciljem – da se prikriju zločini srpskih policijskih, vojnih i paravojnih snaga. Država, a za njom i društvo su odlučili da to ignorišu. Na tom mestu je i dalje policijski poligon, na kome se svako malo drže zapaljivi politički govori o moći srpske policije. Ne postoji spomenik, spomen-ploča, nikakvo obeležje. Niko od organizatora niti egzekutora tog premeštanja tela nije procesuiran. Nezamislivo monstruozni zločin je otkriven, pred našim nosem, ali mi svesno biramo, država, a za njom i društvo, da govorimo o Kosovskom boju i nebeskom narodu.

Pitanje našeg odnosa prema Kosovu je mnogo više od pregovaračkog poglavlja 35. Prvi od odgovora na to pitanje mora biti onaj koji su generacije evropskih naroda dale kada su osnivale Evropsku uniju – otklon prema svakom zlu počinjenom u ratu, i obećanje, sebi i drugima, da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Jasno određenje prema ratnoj prošlosti, zasnovano na istini i odgovornosti je kamen temeljac Evropske unije, koji je obezbedio tim narodima prvu generaciju ljudi koja je ceo život provela u miru. Naši osamnaestogodišnjaci su prvi koji imaju tu priliku u našoj istoriji, i zbog toga ih ne smemo učiti da mrze, već smo obavezni da gradimo mir – u takvoj meri da bude nezamisliv neki budući konflikt ili rat.

Reč “nikada” je toliko puta rečena u našem javnom prostoru u prazno – da je potpuno devalvirana. Znamo to i u slučaju Kosova. Naše društvo je svesno toga da je Kosovo nezavisno od Srbije, ali prati svoje političke lidere pa to neće glasno da izgovori. Politički lideri sa druge strane prate javno mnjenje, pa ni oni neće to da izgovore. U odsustvu hrabrosti da se iskorači iz te vrteške i kaže istina koju svi znaju – prolaze godine, a sa time i brojne propuštene šanse da i srpsko i kosovsko društvo bude srećnije, bogatije, prosperitetnije.

Pre svega da obezbedimo mir.

Umesto pijeteta prema žrtvama vlasti Beograda i Prištine i dalje slave ratne zločince

Dok se odaje počast Balji u Prištini, u Beogradu vlasti i dalje ćute na pitanje kako je Vinko Pandurević, haški osuđenik za zločine u julu 1995. u Srebrenici, postao relevatna osoba za unutrašnji dijalog o Kosovu.

Podsetimo, u prvoj presudi ovog suda za zločine na Kosovu izrečenoj 30. novembra 2005. Balja je osuđen na 13 godina zatvora zbog mučenja, nečovečnog postupanja i ubistava u vezi sa maltretiranjem troje zarobljenika u logoru Lapušnik, njegovom ulogom u “održavanju i sprovođenju nehumanih uslova” u logoru, pomaganjem pri mučenju jednog zatvorenika i učestvovanjem u ubistvu devet zarobljenika iz logora koji su 25. ili 26. jula 1998. odvedeni na planinu Beriša i ubijeni. Kazna mu je potvrđena 27. septembra 2007. godine u drugostepenoj presudi u okviru predmeta Ljimaj i drugi, u kome su optužbi oslobođeni Isak Musliu i Fatmir Ljimaj.

Pre samo dva dana, Vinko Pandurević, gostovao je kao ekspert na okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu na poziv Kancelarije za KiM Vlade Srbije. Podsetimo, pred Haškim tribunalom Pandurević je osuđen na 13 godina zatvora po osnovu  komandne i individualne odgovornosti za ubistva, istrebljivanja i progone u i oko Srebrenice, u julu 1995. godine, što je pravno kvalifikovano kao zločin protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja.

Obe organizacije pozivaju Vladu Kosova i Vladu Srbije, da umesto da nastave sa slavljenjem ratnih zločinaca daju pun prioritet procesu pomirenja tako što će, uz druge države regiona, zajednički raditi na uspostavljanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine, za čije se osnivanje zalaže Inicijativa REKOM.

Takođe, apelujemo na vlasti u Prištini da ne oklevaju kada je u pitanju dostizanje pravde za žrtve i ne ometaju rad Specijalizovanih sudskih veća i Specijalnog tužilaštva za Kosovo. Na vlastima u Srbiji je odgovornost da u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu ne promovišu ratne zločince poput Lazarevića, Šainovića i u poslednjem slučaju Pandurevića. Obaveza države Srbije sem otklona i osude  prema zločincima, jeste da kroz domaće pravosuđe procesuira odgovorne za ratne zločine i kroz formalno obrazovanje neguje kulturu sećanja na žrtve rata na Kosovu koji se završio pre skoro 20 godina.

Nema tog obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa koji može doneti razvoj srpskog i kosovskog društva ukoliko oba društva nemaju snage da se suoče sa zločincima iz sopstvenih redova i odaju počast svim žrtvama sukoba.

Mi, kao generacija mladih Kosova i Srbije koja je odrasla u toku ratnih devedesetih godina, poručujemo da ćemo uvek stajati nasuprot slavljenja zločinaca nudeći alternativu obrazovanjem mladih u izgradnji mira između dva društva. Pozivamo obe Vlade da sem deklarativnih poruka učine konkretne korake u procesu pomirenja.

ENG/Shqip

Ratnom zločincu nije mesto na okruglim stolovima

Davanjem legitimiteta ratnom zločincu da govori u javnom prostoru, institucije Srbije ponovo demonstriraju kontinuitet sa ratnohuškačkom politikom devedesetih godina.

Juče je održan okrugli sto u organizaciji Kancelarije za Kosovo i Metohiju, tela Vlade Republike Srbije, na kom je učestvovao osuđeni ratni zločinac, Vinko Pandurević. Tom prilikom, Pandurević je govorio na temu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, i predlagao modalitete kojima bi trebalo regulisati „Kosovsko pitanje“. Ovakav pristup dovodi do zaključka da učešće u ubistvima civila tokom srebreničkog genocida danas predstavlja kvalifikaciju za bavljenje bezbednosnim i spoljnopolitičkim pitanjima, i da još tom prilikom dobijete epitet „stručnjaka“. Podsećamo da je Vinko Pandurević, upravo zbog svog načina praktikovanja „odbrane i bezbednosti“, pred Haškim tribunalom osuđen na 13 godina zatvora po osnovu  komandne i individualne odgovornosti za ubistva, istrebljivanja i progone u i oko Srebrenice, u julu 1995. godine, što je pravno kvalifikovano kao zločin protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja.

Inicijativa mladih za ljudska prava ovim putem poziva šefa Kancelarije za KiM, Marka Đurića, da hitno prestane sa ovakvom praksom i da se javno i nedvosmisleno ogradi od promocije ratnih zločinaca. Slučaj Vinka Pandurevića pokazuje da visoki zvaničnici Srbije i dalje koriste osuđene ratne zločince za kreiranje svoje politike. Tokom protekle dve godine bili smo, između ostalog, svedoci susreta tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića sa  Momčilom Krajišnikom, svečanih dočeka generala Vladimira Lazarevića i tadašnjeg i sadašnjeg visokog funkcionera Socijalističke partije Srbije (SPS) Nikole Šainovića, kao i neskrivenog učešća Veselina Šljivančanina u kampanji Srpske napredne stranke (SNS). Unutrašnji dijalog o Kosovu je jedno veoma važno i osetljivo pitanje, ali takav dijalog ne ispunjava svoju svrhu ukoliko ga kroji Vinko Pandurević, čovek osuđen zbog najtežih zločina predviđenim domaćim i međunarodnim pravom.

Podsetimo, pre dve godine je Vinko Pandurević bio pozvan kao govornik na tribini na Fakultetu političkih nauka, na kojoj je tema bila rad Haškog tribunala. Nakon konstatnih poziva organizatorima tribine od strane Inicijative i objašnjavanja razloga zbog kojih nije moralno prihvatljivo dovoditi ratnog zločinca da u obrazovnoj ustanovi govori o radu Haškog tribunala, do njegovog gostovanja nije došlo. Ali sama činjenica da je dekanat prvobitno prihvatio njegovo učešće, govori o tome da uprava Fakulteta političkih nauka ili nije znala ko je on, ili još gore – nije ih zanimalo.

Takvim stavom i ponašanjem prema sopstvenoj prošlosti i prema osuđenim ratnim zločincima smo i došli do ove tačke. Ovo više nije ignorisanje stvarnosti – ovo je politička legitimizacija ljudi umešanih u najgore zamislive zločine. Inicijativa je krajem prošle godine publikovala izveštaj „Ratni zločinci u političkom životu: Uzajamna podrška osuđenih ratnih zločinaca i političkih elita“, u kome smo obradili slučajeve poput ranije navedenih Veselina Šljivančanina, Nikole Šainovića, Momčila Krajišnika i Vladimira Lazarevića. U izveštaju smo predstavili jasnu liniju ne samo prećutne, nego i javne podrške ratnim zločincima i ukazali na ogromnu opasnost ovakve prakse. Nažalost, gostovanje Vinka Pandurevića na okruglom stolu organizovanom od strane Kancelarije za KiM, samo potvrđuje da smo bili u pravu.

Unutrašnji dijalog se mora voditi na osnovama priznanja realnosti i suočavanja sa zločinima počinjenih na Kosovu tokom rata ‘98/99. godine. Sledstveno tome, ratni zločinci su uzrok problema o kome treba javno govoriti, a ne predlagači rešenja.

Poziv za učešće na programu “Debatom do dijaloga o Kosovu”

Ovim putem pozivamo mlade uzrasta od 18 do 25 godina iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Novog Pazara i Niša da se prijave za učešće na seriji debata koje će biti organizovane u ovih pet gradova tokom februara i marta ove godine. Program se realizuje sa ciljem da se mladi kroz formu debate zainteresuju i obrazuju o političkom pitanju Kosova negujući i podstičući kulturu dijaloga.

Kako bi se građani građanke, posebno mladi ljudi informisali, zainteresovali i aktivno uključili u dijalog o Kosovu, Inicijativa organizuje takmičenje u debatovanju kroz pet debata. Na pet izabranih tema koje su otvorene u okviru unutrašnjeg dijaloga, selektovani učesnici i učesnice će biti podeljeni u pro et contra timove, na tragovima podele liberalne i konzervativne Srbije. Debate će biti organizovane u pomenutih pet gradova, a timovi će dobiti mentore odnosno mentorke koji će im pomagati u utvrđivanju argumentacije na osnovu podataka iznetih u publikaciji “Kosovska hronologija (1974-2017)”, koja će biti promovisana kroz ceo program.

Žiri koji će odrediti pobednike će činiti mentori/ke, kao i istaknute osobe pozvane da daju svoj doprinos dijalogu. Nakon svakog debatnog takmičenja, biće formiran panel od mentora i dodatnih gostiju (predstavnici omladinskih ogranaka političkih partija, omladinskih i studentskih organizacija, aktivista/kinja i istraživača/ca) koji će sa publikom voditi razgovor o otvorenim pitanjima tokom debatnog takmičenja.

Osim debata, u okviru ovog programa Inicijativa u februaru i martu organizovaće tri otvorena panela u Bujanovcu, Preševu i Beogradu gde će – pored predstavnika mladih iz već navedenih 5 gradova – učešće u panelima uzeti i predstavnici omladinskih organizacija, različitih institucija, političkih i društvenih aktera i medija sa juga Srbije kao i severa Kosova.

Svi zainteresovani mogu se prijaviti popunjavanjem prijave do 6. februara do 17h. Za sva pitanja i informacije možete pisati na marko.milosavljevic@yihr.org ili pozvati na broj telefona +381 11 30 35 145.

Program “Debatom do dijaloga o Kosovu” se realizuje uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija kroz projekat “Otvoreni, inkluzivni i participativni dijalog o Kosovu i ustavnim promenama“.

Debata “Perspektive unutrašnjeg dijaloga o Kosovu”

Na početku debate Marko Milosavljević je okupljenima ukratko predstavio dosadašnji tok unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je svojom inicijativom započeo predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić 31. maja. Kroz uvod, on je podsetio na prvu fazu kao i na drugi, institucionalni deo dijaloga koji se vodi od oktobra kroz niz okruglih stolova. Podsetivši na Vodič za unutrašnji dijalog o Kosovu, koji je Inicijativa predstavila javnosti u septembru, Marko je još jednom naglasio principe na kojima naša organizacija smatra da dijalog treba da počiva.
Govoreći u svom uvodnom izlaganju o izostanku pominjanja ratnih zločina u unutrašnjem dijalogu, Nemanja Stjepanović je naglasio da ovaj proces mora sadržati dve osnovne komponente: da se pre svega mora iskreno govoriti o prošlosti jer bez toga ne možemo razgovarati o budućnosti naša dva društva i da se mora uzeti u obzir to da na Kosovu žive ljudi koje moramo da prestanemo gledati sa visine i nipodaštavamo.  

25626809_1840814605961083_7268204626004083751_o


„Sve članice EU slažu se u jednom, da je potrebna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i baš zbog toga imamo poglavlje 35 u okviru pristupnih pregovora Uniji“, rekao je Naim Leo Beširi, na početku svog izlaganja o potrebi započinjanja unutrašnjeg dijaloga. On je dodao i da kada govorimo o konkretnim pitanjima, koja su važna za svakodnevni život ljudi na Kosovu, moramo ukazati na problem telekomunikacija i slobode kretanja. „Moja očekivanja su da će se pregovori okonačati potpisivanjem neke vrste međunarodnog ugovora koji je pravno obavezujuće prirode za obe države i da će se to najverovatnije desiti do kraja 2018. godine“, naglasio je Beširi.


Jovana Radosavljević se na početku svog izlaganja zahvalila na pozivu da učestvuje na tribini i posebno naglasila da nije čest slučaj da se pozivaju prestavnici Srba sa Kosova na ovakve debate. „Moramo biti svesni činjenice da se i van zvaničnog unutrašnjeg dijaloga, dešavaju razgovori“, rekla je Jovana i dodala da se najviše govori o četiri opcije kao mogućim pravcima u kojima će rešenje pitanja Kosova ići: da Srbija ne prizna Kosovo, zamrznuti konflikt, zatim  mesto Kosova u UN bez priznanja Srbije i na kraju različiti modaliteti priznanja Kosova. „Smatram da su prve dve opcije nerealne, a da će neka od druge dve će biti na stolu“, zaključila je Radosavljević.


„Ne slažem se da treba početi od prošlosti, već smo mnogo vremena potrošili na neuspešno suočavanje sa prošlošću“, rekao je Stefan Surlić i dodao da dva osnovna principa na kojima unutrašnji dijalog treba da počiva su: prvi da svi stavovi moraju biti legitimni i nema nazivanja izdajnicima i patriotama. A drugi da svako ima pravo da bude uključen, gde je važna odgovornost civilnog društva da izvrši pritisak na Vladu da se otvori prostor za sve. „Moje lično mišljenje je da Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova i to iz nekoliko razloga – zato što nisu procesuirani zločini nad Srbima, zatim još uvek postoje na desetine hiljada raseljenih lica, kao i to da Kosovo nije spremno da Srbima pruži život dostojan 21. veka“, zaključio je Surlić.

25542421_1840813215961222_1878506661606432735_o


Odgovarajući na izlaganje Stefana Surlića, Nemanja Stjepanović je naglasio da loši rezultati suočavanja sa prošlošću proizilaze iz toga što društvo konstantno izbegava razgovor o ovoj temi. On je dodao i da je pogubno za odnose sa Kosovom da Vladimir Lazarević, osuđeni ratni zločinac predaje na Vojnoj akademiji a ministar policije drži govor na proslavi SAJ, na mestu masovne grobnice u Batajnici. „Imamo haške presude koje negiramo, i one nemaju nikakav uticaj na proces suočavanju sa prošlošću. Mi odbacujemo činjenice, promovišemo osuđene u heroje, ne sudimo za zločine pred domaćim sudovima i vidimo sebe kao jedine žrtve, druge praktično ne priznajemo“, naglasio je Stjepanović.


Jovana Radosavljević je u nastavku debate naglasila da Srbi sa Kosova moraju biti za stolom u Briselu, jer se o njima govori. „Ne treba da budemo na meniju, nego sagovornici za stolom. Vreme je da počnete da nas zovete građanima, a ne življem, naše domove kućama, a ne ognjištima.“, dodala je ona.


Na kraju debate Stefan Surlić je zaključio „Vreme je da prihvati činjenica da Albanci nisu nikakvo pleme koje je okupiralo našu svetu teritoriju, već su to građani koji imaju jednako pravo da žive na toj teritoriji“.

25532139_1840813532627857_8339429842071054398_o

Debata je završena zaključkom da prošlost nalazi svoj put iako se u našem društvu debate o ovom pitanju često zasnivaju na mitovima, a ne na činjenicama. Inicijativa će i u narednom periodu nastaviti da se bavi temom unutrašnjeg dijaloga kroz niz debata i razgovora sa mladima i relevantnim sagovornicima.