Poraz nacionalizma je preduslov za mirovni sporazum

Sve smo čuli o modelima za buduće odnose Srbije i Kosova, a perspektiva o kojoj se najmanje govori je ona koja se opisuje kao naivna – čak i u najdobronamernijim krugovima. A to je da odnose Srbije i Kosova treba zasnovati na vrednostima na kojima je zasnovano i pomirenje nakon II svetskog rata, i vrednostima na kojima je utemeljena EU – to su vrednosti mira, slobode i demokratije. O tome je naivno govoriti, ili će vas nazvati naivnim ako govorite o tome na vrednosnom nivou. II svetski rat je proizveo najveće tragedije koje je čovečanstvo ikada videlo, i odgovor sveta na to je bio osnivanje međunarodnih organizacija koje će garantovati da se nešto slično nikada neće ponoviti. Odgovor sveta je bio krunisanje koncepta ljudskih prava i institucija koja će da štite ta prava.

Zašto ne pokušamo da nešto slično napravimo i danas?

Evropska unija je danas u krizi u kakvoj nikada nije bila, kada jedna članica želi da izađe iz EU. Nad time se naslađuju svi cinici, skeptici i pesimisti koji na taj način hoće da obezvrede projekat EU kao simbola mira i zajedništva u Evropi. Ali ako pogledate oko čega se lomi taj Brexit, zašto se još uvek nije desio, to je pitanje granice između Irske i Severne Irske, pitanje koje je rešeno mirovnim ugovorom – i u tome se vidi razlika u pristupu između EU i Velike Britanije u ovim pregovorima. EU po svaku cenu želi da očuva taj mirovni sporazum, a neki u VB na prvo mesto stavljaju suverenističke slobode vezane za carine i trgovinu. Za njih je to toliko jasno i očigledno da se o tome i ne vodi neka rasprava, mnogo ste više puta čuli backstop nego što čujete Good Friday Agreement, ali to je ono što je u podsvesti svakoga dobronamernog ko govori o ovim pregovorima. To je nešto na šta treba da se ugledamo u stvaranju budućeg mira između Srbije i Kosova, ali i nešto na šta treba svi u regionu da se ugledamo u svetlu EU integracija. Evropska unija je pre svega garant mira u svojim granicama.

Velika je greška odavno napravljena, što kroz proces EU integracija prolazimo kao svaka istočnoevropska zemlja, što su naši pregovori, poglavlja, uslovi i mehanizmi slični. Mi nismo samo postsocijalističke zemlje, mi smo i postkonfliktni region, i nemoguće je da se po istim kriterijumima merimo sa baltičkim zemljama ili Češkom i Slovačkom. Naše tranzicije nisu samo demokratske i ekonomske, naša najvažnija tranzicija je iz stanja rata u stanje trajnog mira. Nas EU danas vidi kao jedan region, a mi smo jedan skup zaraćenih država i društava, koji su na nekim jako važnim nivoima društva i dalje u stanju rata – tabloidima, nacionalističkim i crkvenim elitama. Brisel mora uskladiti tu perspektivu i shvatiti da je za nas mir mnogo teže ostvariva vrednost nego vladavina prava, mada je pitanje da li ćemo i to moći da ostvarimo ukoliko pre toga ne osiguramo mir.

Problem u sadašnjem pristupu se ogleda u suštinskoj razlici između onoga što zovemo pravno obavezujući sporazum, ili onoga što bi smo zvali mirovni ugovor. Niti Srbija niti Kosovo, ali fokusirajmo se na Srbiju, ne mogu da garantuju da će pravno obavezujući sporazum ni kada bude potpisan, zapravo biti poštovan. Srbija je tolike sporazume i međunarodno pravne akte potpisala, pa ih na kraju prekršila. Ni prva ni poslednja zemlja na svetu, ali ako pogledamo nedavnu prošlost, Srbija je između ostalog proglašena odgovornom za kršenje odredaba Konvencije o genocidu. Briselski sporazumi koji su potpisani su nam možda bliži primer, ali odnos Srbije prema međunarodnim ugovorima i sporazumima nema zlatnu tradiciju. Nije nam potreban isilovani sporazum koji će određena grupa ljudi na vlasti potpisati, da bi se sutra predomislila, ili da bi prekosutra došla neka druga grupa na vlast, a onda ga poništila, pravila se da ne postoji ili pokušala da ga izmeni.

Srbija mora da potpiše mirovni sporazum sa Kosovom, i tako treba da ga zovemo. Teško je, i svačiji ego će patiti zbog toga, ali nama je sa Kosovom i kosovskim Albancima potreban mirovni sporazum. Zato što smo vodili rat, a nikada nismo potpisali mir, nego smo to pakovali u vojno-tehničke sporazume i rezolucije Saveta bezbednosti UN. Potpisivanje mirovnog sporazuma podrazumeva i promenu odnosa prema tom ratu koji smo vodili, da ga više ne smatramo ispravnim i herojskim, nego onakvim kakav zapravo jeste bio – posledica politike aparthejda, terora, koja je rezultovala etničkim čišćenjem i raseljavanjem 800.000 albanaca, masovnim grobnicama u Beogradu, u zapadnoj i istočnoj Srbiji.

Ako je normalizacija odnosa sa Kosovom zvanična politika na koju su svi pristali, i svi je podržavaju – i oni na vlasti, i u opoziciji, i Evropa i Rusija – svi, zašto onda radimo sve da to upropastimo? Zašto su glavni VIP gosti predsednika, Vlade, Ministarstva odbrane oni koji su osuđeni za ratne zločine na Kosovu? Za etničko čišćenje, zločine protiv čovečnosti, ubistva, masakre. Zašto skoro cela javnost ćuti o tome? Zašto samo „ekstremističkim“ mirovnim aktivistima i aktivistkinjama smeta da se Pavković video linkom iz zatvora u kome služi kaznu za zločine na Kosovu, obraća u Domu vojske, i drži lekciju onima koji vode Vojsku danas? Kako će onda vojska danas da se drugačije ponaša nego što se ponašala pre 20 godina? Ako od Pavkovića, Lazarevića pravimo heroje, ako je Šainović i dalje u vrhu političke vlasti, kako je danas naša politika drugačija prema Kosovu i kosovskim Albancima nego što je bila devedesetih?

Svi znaju da je potpuna farsa izjava „Srbija nikada neće priznati nezavisno Kosovo“. Jednako kao kada insistiramo na nazivu Kosovo i Metohija. Jednako kao i kada zovu Tačija i Haradinaja predsednikom i premijerom privremenih institucija Prištine: predstava za javnost koja nam oduzima toliko vremena, zbog koje se usporava ili onemogućava regionalna saradnja, što je posebno intenzivirano ove godine.

Dvadeset godina je prošlo od rata na Kosovu, i dvadeset godina se lažemo. Ne laže nas neko sa strane, mi unutar srpskog društva se lažemo – o tome kako je počeo taj rat, zbog čega je počeo, kako se u to uključila međunarodna zajednica, kako se završio. Danas ispovedamo bajke o epohalnim pobedama srpske vojske nad NATO – koliko je onda strašna istina od koje bežimo stvarajući ovakve mitove. Svaka ta laž, svaki mit može da se razveje ako samo progovorimo o činjenicama. Zamislite da srpska Vlada umesto da se bavi fabrikovanjem izveštaja o štetnosti osiromašenog uranijuma, da je napravila popis žrtava NATO bombardovanja, i da je potvrdila nalaze međunarodnih organizacija i FHP i saopštila da je od posledica NATO bombi stradalo više albanskih nego srpskih civila. Kako bi to preživela srpska nacionalistička propaganda? Zamislite život bez srpske ratnohuškačke propagande. Zamislite život u kome nacionalnost žrtve nije važna kada određujemo dozu empatije i potrebe za pravdom.

Ako su zaista interesi kosovskih Srba prioritet srpske politike, onda Srbija mora da napravi mirovni sporazum sa kosovskim Albancima. Sa pravom kažu da je nivo prava kojim Ustavom i zakonom srpska manjima ima na Kosovu među najvišima u Evropi. Jedini način da Srbija učestvuje u tome kako će biti poštovana prava srpske manjine na Kosovu jeste da omogući Kosovu članstvo u UN, Savetu Evrope, OEBS. Od II svetskog rata se ne veruje državama da će obezbediti prava, zbog toga su uspostavljeni međunarodni mehanizmi za zaštitu ljudskih prava. Građani Kosova, bili Srbi, Albanci ili ostali – su jedini u Evropi koji nemaju pristup međunarodnim mehanizmima za zaštitu ljudskih prava. Svi mi od svoje države kada je ona rešena da nam krši prava ne očekujemo da će ih ona i odbraniti, svi gledamo u Strazbur. Građani Kosova gledaju svako na svoju stranu: Srbi gledaju u Beograd, a Beograd ništa ne može da uradi, i nastaje tenzija. Albanci gledaju u sebe ili Tiranu i nastaju tenzije i dodatne podele. Svi ostali nemaju gde da pogledaju, na njih niko ne misli u ovim pregovorima. To nije izuzetak, Srbi sa Kosova nisu ni prvi ni poslednji koji strepe da država neće obezbediti prava nego će tražiti zaštitu od međunarodnih institucija. To nas ne čini slabim i nesposobnim, nego delom Evrope, isto onako kako to rade građani Nemačke, Francuske, Italije, tako i mi u Srbiji – to moramo omogućiti i građanima Kosova.

Ako se taj famozni dogovor potpiše na način na koji su vođeni pregovori, na način na koji su potpisani briselski sporazumi, on ne može da ima pravi efekat. Do sada su naše vlasti i elite pregovore opisivale kao takmičenje jednih protiv drugih, ne samo u slučaju čuvenih 5:0 Marka Đurića, već da samo ako nekome ukrademo, možemo imati. Možemo izgubiti samo ako nama neko ukrade. Realnost koju vidimo pred očima je suprotna, ako se ne dogovorimo uskoro – gubimo sve. Ništa nam neće ostati, ni jednima ni drugima. Kada sve propadne što propada oko nas, otići će i poslednji ljudi sa ovih prostora. Gubimo sve. I jedni i drugi. Ako dobijamo, dobijamo i jedni i drugi.