Izlaganje Ivana Đurića na okruglom stolu u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu

Unutrašnji dijalog razumem kao šansu za potez koji je srpsko društvo decenijama izbegavalo – suočavanje sa sopstvenom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću.

Proces saradnje i dijaloga srpskog i kosovskog društva decenijama je praktično nepostojeći. Podele među ljudima izazvane ratnim sukobom i propagandom nisu prevaziđene, naprotiv – nacionalističke elite sa obe strane ih uspešno hrane i podstiču. U takvoj atmosferi odrastaju generacije mladih, koje su od rođenja kontaminirane stereotipima koje opisuju albanski, ili srpski narod kao arhi-neprijateljski, uzurpatorski, simbol zla. Među ekstremnim nacionalizmima, srpskim i albanskim, nema gotovo nikakve razlike, a zajedno proizvode sinergijski efekat – koja oslobađa mržnju, nasilje i samoizolaciju.

Mlade generacije se moraju upoznati da bismo obezbedili mir i izgradili poverenje.  Vrlo jasno i konkretno – potrebni su nam programi razmena mladih, institucionalni programi – koji će posleratnim generacijama pružiti priliku da izgrade međusobne odnose na drugačijim osnovama od trenutnih koji su im zadati od generacije njihovih roditelja i nastavnika. Ovde je simbol Albanca primitivni terorista ili narko diler, a na Kosovu je simbol Srba uniformisani ratni zločinac. Mladima moramo omogućiti da saznaju istinu jedni o drugima, da zajedno rade i stvaraju nove vrednosti da bismo promenili realnost u kojoj živimo.

Unutrašnji dijalog ne smemo posmatrati samo kao platformu za utvrđivanje pregovaračke pozicije zvaničnog Beograda. Ukoliko je iskrena namera da iznađemo trajno rešenje konflikta sa kosovskim Albancima, i unutrašnjih podela u našem društvu, onda dijalog moramo zasnivati na činjenicama, a ne na mitovima.

Na nekim od okruglih stolova u okviru ovog procesa mogli su se već stidljivo čuti neki od uzroka težnji za nezavisnošću Kosova, naš prvi korak mora biti da glasno progovorimo istinu o tome. O delu prošlosti o kome se u našoj javnosti ne govori. Dosta gluposti o Velikoj Albaniji, rudnom bogatstvu, vojnim bazama i slično. Ubedljiva albanska većina na Kosovu sistematski je diskriminisana – do granica segregacije, praktično im je bilo zabranjeno da učestvuju u javnom i političkom životu, državnim strukturama, da se školuju i leče. Nakon 10 godina pokušaja pregovora i mirnog otpora, studiranja po podrumima i izbegavanja racija i policijske torture, započeo je oružani otpor, na koji je srpska vojska i policija odgovorila sistematskom kampanjom ubijanja i zastrašivanja, u okviru koje je proterano 800.000 ljudi. NATO savez, kako bi sprečio potpunu humanitarnu katastrofu započinje kampanju vazdušnih napada, nakon koje se srpska država u potpunosti povlači sa Kosova.

Prema Bazi podataka Kosovske knjige pamćenja, tokom i u kontekstu oružanog sukoba na Kosovu ubijeno je ili nestalo ukupno 13.535 ljudi. Albanci čine 10.812, Srbi 2.197 a Romi, Bošnjaci, Crnogorci i drugi nealbanci 526 žrtava. Skoro 1700 osoba se i dalje vode kao nestale.

Srbiji nije oteto Kosovo, ni ratom, niti mirovnim sporazumom. Srbija je izgubila pravo na Kosovo zbog načina na koji je tretirala većinsko albansko stanovništvo Kosova. Da bismo živeli u miru jedni pored drugih, moramo osvetliti te najmračnije stranice naše istorije. Moramo se izviniti kako bismo odali počast žrtvama ratova i zločina. Moramo pronaći i procesuirati sve počinioce kako bismo, barem delimično, zadovoljili pravdu. Moramo se pokajati kako bismo kao društvo imali šansu za normalnu budućnost. Moramo trajno odlučiti da zločini nisu počinjeni u naše ime, već u ime politike kojoj nikada više nećemo dozvoliti da bude vladajuća.

Ne govorim o apstraktnim stvarima, već o mrljama na savesti našeg društva koje moramo sprati i zbog nas samih, ne samo zbog drugih. Ne moramo ići daleko za jedan od najgorih primera, a najboljih dokaza onoga o čemu govorim. Samo desetak kilometara od mesta gde sad sedimo, desetak kilometara od centra Beograda – u Batajnici – nalazila se masovna grobnica na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice. Više od 700 leševa kosovskih Albanaca, od kojih 75 dece, prekopano je iz grobnica širom Kosova, prebačeno u Batajnicu, spaljeno i zakopano – sa jednim ciljem – da se prikriju zločini srpskih policijskih, vojnih i paravojnih snaga. Država, a za njom i društvo su odlučili da to ignorišu. Na tom mestu je i dalje policijski poligon, na kome se svako malo drže zapaljivi politički govori o moći srpske policije. Ne postoji spomenik, spomen-ploča, nikakvo obeležje. Niko od organizatora niti egzekutora tog premeštanja tela nije procesuiran. Nezamislivo monstruozni zločin je otkriven, pred našim nosem, ali mi svesno biramo, država, a za njom i društvo, da govorimo o Kosovskom boju i nebeskom narodu.

Pitanje našeg odnosa prema Kosovu je mnogo više od pregovaračkog poglavlja 35. Prvi od odgovora na to pitanje mora biti onaj koji su generacije evropskih naroda dale kada su osnivale Evropsku uniju – otklon prema svakom zlu počinjenom u ratu, i obećanje, sebi i drugima, da se tako nešto više nikada neće ponoviti. Jasno određenje prema ratnoj prošlosti, zasnovano na istini i odgovornosti je kamen temeljac Evropske unije, koji je obezbedio tim narodima prvu generaciju ljudi koja je ceo život provela u miru. Naši osamnaestogodišnjaci su prvi koji imaju tu priliku u našoj istoriji, i zbog toga ih ne smemo učiti da mrze, već smo obavezni da gradimo mir – u takvoj meri da bude nezamisliv neki budući konflikt ili rat.

Reč “nikada” je toliko puta rečena u našem javnom prostoru u prazno – da je potpuno devalvirana. Znamo to i u slučaju Kosova. Naše društvo je svesno toga da je Kosovo nezavisno od Srbije, ali prati svoje političke lidere pa to neće glasno da izgovori. Politički lideri sa druge strane prate javno mnjenje, pa ni oni neće to da izgovore. U odsustvu hrabrosti da se iskorači iz te vrteške i kaže istina koju svi znaju – prolaze godine, a sa time i brojne propuštene šanse da i srpsko i kosovsko društvo bude srećnije, bogatije, prosperitetnije.

Pre svega da obezbedimo mir.

Poziv za učešće na programu “Debatom do dijaloga o Kosovu”

Ovim putem pozivamo mlade uzrasta od 18 do 25 godina iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Novog Pazara i Niša da se prijave za učešće na seriji debata koje će biti organizovane u ovih pet gradova tokom februara i marta ove godine. Program se realizuje sa ciljem da se mladi kroz formu debate zainteresuju i obrazuju o političkom pitanju Kosova negujući i podstičući kulturu dijaloga.

Kako bi se građani građanke, posebno mladi ljudi informisali, zainteresovali i aktivno uključili u dijalog o Kosovu, Inicijativa organizuje takmičenje u debatovanju kroz pet debata. Na pet izabranih tema koje su otvorene u okviru unutrašnjeg dijaloga, selektovani učesnici i učesnice će biti podeljeni u pro et contra timove, na tragovima podele liberalne i konzervativne Srbije. Debate će biti organizovane u pomenutih pet gradova, a timovi će dobiti mentore odnosno mentorke koji će im pomagati u utvrđivanju argumentacije na osnovu podataka iznetih u publikaciji “Kosovska hronologija (1974-2017)”, koja će biti promovisana kroz ceo program.

Žiri koji će odrediti pobednike će činiti mentori/ke, kao i istaknute osobe pozvane da daju svoj doprinos dijalogu. Nakon svakog debatnog takmičenja, biće formiran panel od mentora i dodatnih gostiju (predstavnici omladinskih ogranaka političkih partija, omladinskih i studentskih organizacija, aktivista/kinja i istraživača/ca) koji će sa publikom voditi razgovor o otvorenim pitanjima tokom debatnog takmičenja.

Osim debata, u okviru ovog programa Inicijativa u februaru i martu organizovaće tri otvorena panela u Bujanovcu, Preševu i Beogradu gde će – pored predstavnika mladih iz već navedenih 5 gradova – učešće u panelima uzeti i predstavnici omladinskih organizacija, različitih institucija, političkih i društvenih aktera i medija sa juga Srbije kao i severa Kosova.

Svi zainteresovani mogu se prijaviti popunjavanjem prijave do 6. februara do 17h. Za sva pitanja i informacije možete pisati na marko.milosavljevic@yihr.org ili pozvati na broj telefona +381 11 30 35 145.

Program “Debatom do dijaloga o Kosovu” se realizuje uz podršku Fondacije za otvoreno društvo Srbija kroz projekat “Otvoreni, inkluzivni i participativni dijalog o Kosovu i ustavnim promenama“.

Debata “Perspektive unutrašnjeg dijaloga o Kosovu”

Na početku debate Marko Milosavljević je okupljenima ukratko predstavio dosadašnji tok unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji je svojom inicijativom započeo predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić 31. maja. Kroz uvod, on je podsetio na prvu fazu kao i na drugi, institucionalni deo dijaloga koji se vodi od oktobra kroz niz okruglih stolova. Podsetivši na Vodič za unutrašnji dijalog o Kosovu, koji je Inicijativa predstavila javnosti u septembru, Marko je još jednom naglasio principe na kojima naša organizacija smatra da dijalog treba da počiva.
Govoreći u svom uvodnom izlaganju o izostanku pominjanja ratnih zločina u unutrašnjem dijalogu, Nemanja Stjepanović je naglasio da ovaj proces mora sadržati dve osnovne komponente: da se pre svega mora iskreno govoriti o prošlosti jer bez toga ne možemo razgovarati o budućnosti naša dva društva i da se mora uzeti u obzir to da na Kosovu žive ljudi koje moramo da prestanemo gledati sa visine i nipodaštavamo.  

25626809_1840814605961083_7268204626004083751_o


„Sve članice EU slažu se u jednom, da je potrebna normalizacija odnosa između Srbije i Kosova i baš zbog toga imamo poglavlje 35 u okviru pristupnih pregovora Uniji“, rekao je Naim Leo Beširi, na početku svog izlaganja o potrebi započinjanja unutrašnjeg dijaloga. On je dodao i da kada govorimo o konkretnim pitanjima, koja su važna za svakodnevni život ljudi na Kosovu, moramo ukazati na problem telekomunikacija i slobode kretanja. „Moja očekivanja su da će se pregovori okonačati potpisivanjem neke vrste međunarodnog ugovora koji je pravno obavezujuće prirode za obe države i da će se to najverovatnije desiti do kraja 2018. godine“, naglasio je Beširi.


Jovana Radosavljević se na početku svog izlaganja zahvalila na pozivu da učestvuje na tribini i posebno naglasila da nije čest slučaj da se pozivaju prestavnici Srba sa Kosova na ovakve debate. „Moramo biti svesni činjenice da se i van zvaničnog unutrašnjeg dijaloga, dešavaju razgovori“, rekla je Jovana i dodala da se najviše govori o četiri opcije kao mogućim pravcima u kojima će rešenje pitanja Kosova ići: da Srbija ne prizna Kosovo, zamrznuti konflikt, zatim  mesto Kosova u UN bez priznanja Srbije i na kraju različiti modaliteti priznanja Kosova. „Smatram da su prve dve opcije nerealne, a da će neka od druge dve će biti na stolu“, zaključila je Radosavljević.


„Ne slažem se da treba početi od prošlosti, već smo mnogo vremena potrošili na neuspešno suočavanje sa prošlošću“, rekao je Stefan Surlić i dodao da dva osnovna principa na kojima unutrašnji dijalog treba da počiva su: prvi da svi stavovi moraju biti legitimni i nema nazivanja izdajnicima i patriotama. A drugi da svako ima pravo da bude uključen, gde je važna odgovornost civilnog društva da izvrši pritisak na Vladu da se otvori prostor za sve. „Moje lično mišljenje je da Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova i to iz nekoliko razloga – zato što nisu procesuirani zločini nad Srbima, zatim još uvek postoje na desetine hiljada raseljenih lica, kao i to da Kosovo nije spremno da Srbima pruži život dostojan 21. veka“, zaključio je Surlić.

25542421_1840813215961222_1878506661606432735_o


Odgovarajući na izlaganje Stefana Surlića, Nemanja Stjepanović je naglasio da loši rezultati suočavanja sa prošlošću proizilaze iz toga što društvo konstantno izbegava razgovor o ovoj temi. On je dodao i da je pogubno za odnose sa Kosovom da Vladimir Lazarević, osuđeni ratni zločinac predaje na Vojnoj akademiji a ministar policije drži govor na proslavi SAJ, na mestu masovne grobnice u Batajnici. „Imamo haške presude koje negiramo, i one nemaju nikakav uticaj na proces suočavanju sa prošlošću. Mi odbacujemo činjenice, promovišemo osuđene u heroje, ne sudimo za zločine pred domaćim sudovima i vidimo sebe kao jedine žrtve, druge praktično ne priznajemo“, naglasio je Stjepanović.


Jovana Radosavljević je u nastavku debate naglasila da Srbi sa Kosova moraju biti za stolom u Briselu, jer se o njima govori. „Ne treba da budemo na meniju, nego sagovornici za stolom. Vreme je da počnete da nas zovete građanima, a ne življem, naše domove kućama, a ne ognjištima.“, dodala je ona.


Na kraju debate Stefan Surlić je zaključio „Vreme je da prihvati činjenica da Albanci nisu nikakvo pleme koje je okupiralo našu svetu teritoriju, već su to građani koji imaju jednako pravo da žive na toj teritoriji“.

25532139_1840813532627857_8339429842071054398_o

Debata je završena zaključkom da prošlost nalazi svoj put iako se u našem društvu debate o ovom pitanju često zasnivaju na mitovima, a ne na činjenicama. Inicijativa će i u narednom periodu nastaviti da se bavi temom unutrašnjeg dijaloga kroz niz debata i razgovora sa mladima i relevantnim sagovornicima.

Poštovanje prava manjina preduslov za zajednički život Srba i Albanaca

Šta su najveći benefiti za srpsku i albansku zajednicu na Kosovu od Briselskog dijaloga po Vašem mišljenju?

Najveći benefit po srpsku i albansku zajednicu na Kosovu je pre svega smanjenje tenzija. Nažalost, zbog odugovlačenja i problema u sprovođenju mnogih dogovora koji se, na primer, tiču slobode kretanja i priznavanja diploma, problemi stanovništva kako srpskog, tako i albanskog nisu u dovoljnoj meri rešeni.

Šta su danas najveći problemi srpske zajednice na Kosovu? Da li se ti problemi uopšte razlikuju od problema drugih zajednica na Kosovu i u čemu?

Iako se srpska zajednica na Kosovu svakodnevno suočava sa posledicama nedostatka implementacije Briselskih sporazuma, možemo videti da su neki sporazumi relativno uspešno sprovedeni, poput integracije policije i carine. Međutim, sudstvo još uvek nije integrisano i na taj način dolazi do onesposobljavanja drugih institucija. Sa druge strane, stanovnici severa Kosova i dalje nailaze na prepreke pri dobijanju ličnih dokumenata, konkretno, ličnih karata, vozačkih dozvola i registarskih tablica. Nemogućnost dobijanja ovih dokumenata direktno utiče na slobodu kretanja građana sa severa. Sa druge strane, srpska dokumenta izdata za stanovnike na teritoriji Kosova nisu priznata u kosovskom sistemu i na taj način postaju nevalidna, što umnogome otežava život srpskoj zajednici.
Kao posledica Briselskog sporazuma, trenutno je u toku kampanja za predstojeće, druge po redu lokalne izbore za kosovske institucije. Četiri severne opštine, nove u ovom sistemu, su još uvek nedovoljno integrisane i suočavaju se sa posledicama nedostatka kapaciteta u ljudstvu i infrastrukturi. 

Imajući u vidu već navedene probleme srpske zajednice na Kosovu, šta su odgovori Srbije po pitanju njihovog rešavanja?

Prisustvo države Srbije je i dalje vidljivo na teritoriji četiri severne opštine. Obrazovni i zdravstveni sistemi još uvek funkcionišu po srpskom sistemu. Ovo u velikoj meri pomaže opstanak srpske zajednice na Kosovu, jer osim obrazovnih i zdravstvenih usluga, ova dva sistema zapošljavaju i najveći broj ljudi. S obzirom na to da postoji bojazan da će Briselski sporazumi i integracija uticati na gubitak nekih od ovih poslova, neophodno je da se to predupredi i da Beograd i u budućnosti može da nastavi da pomaže većinski srpske opštine na Kosovu.

Kako vidite ideju o unutrašnjem dijalogu? Da li vidite način na koji unutrašnji dijalog može da poboljša trenutno stanje?

Ideja o unutrašnjem dijalogu je dobra. Problem je što se čini da ona ne okuplja sve društvene grupe koje bi trebalo da okupi, kao i da nije dovoljno “atraktivna” u javnosti. Takođe, za uspešno rešavanje ili stvaranje kompromisa na ovu temu, potrebno je da se dijalog suštinski organizuje na nivou institucija, akademije i civilnog društva. Kao prestavnik civilnog sektora sa severa Kosova, a samim tim i nevećinskih zajednica na Kosovu, nejasna mi je uloga civilnog društva u unutrašnjem dijalogu za sada. Neophodno je da se predstavnici civilnog društva sa severa Kosova ukljuce direktno u unutrašnji dijalog, pored svojih kolega iz Beograda. Civilno društvo sa severa Kosova je sačinjeno od aktivista koji poseduju znanje o lokalnom kontekstu i potrebama stanovništva i mogu da doprinesu u procesu unapređenja životnih okolnosti ljudi  kojih se normalizacija odnosa najviše tiče. Na taj način srpsko civilno društvo sa Kosova može znatno da doprinese kvalitetu dijaloga, kao i mogućim rešenjima.

Kako vam izgleda kampanja za lokalne izbore na Kosovu, zakazane 22. oktobra ove godine i kako kampanja trenutno utiče na život građana?

Atmosfera oko lokalnih izbora, za koje je kampanja u toku, i prvih lokalnih izbora održanih 2013. godine kao posledica Briselskog sporazuma, je neuporediva. U svim većinskim srpskim opštinama dominantna je Srpska lista, koja ima najjaču kampanju i podršku zvaničnog Beograda. Vidljiv je nedostatak javnih pojavljivanja kandidata, javnih debata ili suočavanja kandidata. U poređenju sa revoltom prisutnim u toku izborne kampanje 2013. godine, situacija je manje napeta, mada sa primetnim pritiscima na kandidate i birače drugih lista u odnosu na Srpsku listu.

Na kraju, šta je osnov za funkcionalan zajednički život srpskog i albanskog naroda na Kosovu?


Pre svega neophodno je da političke elite prestanu da koriste među-etničke odnose za unutrašnje politčke potrebe i kao ulog kojim žele da povećaju svoju korist u pregovorima. Na taj način, odnosno kroz diskurs koji je sada vladajući sa obe strane, proizvode ozbiljne posledice za budućnost. Uprkos tome što se elite savršeno razumeju, problem je što ovaj proces nije još uvek dotakao dubinske probleme koji se tiču izgradnje poverenja između stanovništva.
Takođe, neophodno je da se poštuju prava nevećinskih zajednica predviđena zakonom na Kosovu. Svedoci smo čestog kršenja, neispunjavanja i nepoštovanja prava nevećinskih zajednica, od prava na jezik, prava na pristup pravdi, ličnim dokumentima, itd. Funkcionisanje javnih institucija je ključno za poboljšanje uslova života koji su, uz ostale podsticaje poput ekonomskog razvitka, neophodni. Zato je nužno uložiti dodatne napore u cilju osposobljavanja javnih insituticija da rade punim kapacitetom.

Formiranjem Radne grupe propuštena šansa da se definiše dijalog o Kosovu

Propuštena je još jedna prilika da se utvrde teme dijaloga – o čemu će se zapravo u dijalogu razgovarati. Pored toga i dalje je nejasno ko će u dijalogu učestvovati, dok je jedino od strane predsednika Republike i to nezvanično postavljen vremenski okvir (mart 2018. godine), kao termin do kada bi trebalo da se postigne konsenzus u okviru dijaloga.

Nejasno je i na koji način će učestvovati ostale državne institucije: da li je uloga Vlade u ovom dijalogu samo da pruža logistično-tehničku podršku, ili će u dijalogu zaista učestvovati, koja će biti uloga Narodne skupštine, na koji način će predsednik Republike voditi dijalog, da li će biti uključene i druge relevantne institucije, poput Tužilaštva za ratne zločine ili Komisije za nestala lica? Veliki znak pitanja ostaje i posle imenovanja Marka Đurića koji je, istovremeno, direktor Kancelarije za KiM i predsednik Radne grupe, čime ostaje nejasno šta će biti zadatak te kancelarije u unutrašnjem dijalogu. Imenovanje Đurića na ovu poziciju dodatno je problematično uzimajući u obzir poslove koordinacije drugih državnih organa o Kosovu, što je već zadatak ove kancelarije.

Inicijativa ističe da se previše vremena izgubilo, od poziva na učešće u dijalogu do formiranja Radne grupe, a da pri tome javnosti Srbije nije jasan format, učesnici ni teme unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Podsećamo da je Inicijativa 6. oktobra Predsednici Vlade Brnabić poslala pismo u kome predlaže principe rada Radne grupe, na osnovu koji se bi trebalo da dijalog formatira.

Inicijativa posebno ističe da unutrašnji dijalog ne sme služiti kao alibi za nesprovođenje sporazuma koji su već postignuti u Briselu, a najnoviji primer za to predstavlja odlaganje, za danas dogovorene, implementacije Sporazuma o pravosuđu, kojom bi srpske sudije i tužioci bili integrisani u pravosudni sistem Kosova.

Pozdravljajući interes da unutrašnji dijalog zaista bude najvažnija javna rasprava u društvu, još jednom pozivamo Vladu RS da što pre odredi jasan format dijaloga kako srpsko društvo i dalje ne bi bilo talac neodgovorne politike prema Kosovu.