Formiranjem Radne grupe propuštena šansa da se definiše dijalog o Kosovu

Propuštena je još jedna prilika da se utvrde teme dijaloga – o čemu će se zapravo u dijalogu razgovarati. Pored toga i dalje je nejasno ko će u dijalogu učestvovati, dok je jedino od strane predsednika Republike i to nezvanično postavljen vremenski okvir (mart 2018. godine), kao termin do kada bi trebalo da se postigne konsenzus u okviru dijaloga.

Nejasno je i na koji način će učestvovati ostale državne institucije: da li je uloga Vlade u ovom dijalogu samo da pruža logistično-tehničku podršku, ili će u dijalogu zaista učestvovati, koja će biti uloga Narodne skupštine, na koji način će predsednik Republike voditi dijalog, da li će biti uključene i druge relevantne institucije, poput Tužilaštva za ratne zločine ili Komisije za nestala lica? Veliki znak pitanja ostaje i posle imenovanja Marka Đurića koji je, istovremeno, direktor Kancelarije za KiM i predsednik Radne grupe, čime ostaje nejasno šta će biti zadatak te kancelarije u unutrašnjem dijalogu. Imenovanje Đurića na ovu poziciju dodatno je problematično uzimajući u obzir poslove koordinacije drugih državnih organa o Kosovu, što je već zadatak ove kancelarije.

Inicijativa ističe da se previše vremena izgubilo, od poziva na učešće u dijalogu do formiranja Radne grupe, a da pri tome javnosti Srbije nije jasan format, učesnici ni teme unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Podsećamo da je Inicijativa 6. oktobra Predsednici Vlade Brnabić poslala pismo u kome predlaže principe rada Radne grupe, na osnovu koji se bi trebalo da dijalog formatira.

Inicijativa posebno ističe da unutrašnji dijalog ne sme služiti kao alibi za nesprovođenje sporazuma koji su već postignuti u Briselu, a najnoviji primer za to predstavlja odlaganje, za danas dogovorene, implementacije Sporazuma o pravosuđu, kojom bi srpske sudije i tužioci bili integrisani u pravosudni sistem Kosova.

Pozdravljajući interes da unutrašnji dijalog zaista bude najvažnija javna rasprava u društvu, još jednom pozivamo Vladu RS da što pre odredi jasan format dijaloga kako srpsko društvo i dalje ne bi bilo talac neodgovorne politike prema Kosovu.

Ratni zločinci nisu naši heroji

Hitno zahtevamo od predsednice Vlade i predsednika Republike da se ograde od izjava svojih članova kabineta Vulina i Selakovića, kao i da se jednom za svagda odreknu osuđenih ratnih zločinaca. U protivnom, njihovo ćutanje će biti potvrda da je politika negiranja ratnih zločina i glorifikacije ratnih zločinaca, zvanična politika države Srbije. Kakva god bila reakcija izvršne vlasti, Inicijativa- smatrajući da se, između ostalog, minimum samopoštovanja jednog društva ogleda u izražavanju pijeteta prema žrtvama, kao i osudi (ali ne i ugrožavanju građanskih prava) prema onima koji su počinili najteža krivična dela- poziva sve institucije Republike Srbije, političke aktere, organizacije civilnog društva i medije da nam se pridruže u odbrani dostojanstva srpskog društva.

Obraćajući se bivšim starešinama Treće Armije VJ, na prvom mestu bivšem generalu Lazareviću, ministar Vulin je naglasio je da se “nikada više niko neće stideti ovih ljudi, jer ih se nikada nije postidela vojska kojoj su komandovali i nikada ih se nije postideo narod koji su branili i odbranili”. Zatim je Nikola Selaković, generalni sekretar Predsednika Republike Srbije, dodao da je “obaveza Republike Srbije da ceni profesionalnost pripadnika tadašnje VJ, naročito Treće armije, one koja je bila najviše na udaru tokom oružane pobune na Kosovu i Metohiju 1998. i tokom NATO agresije 1999. godine.” Ministar odbrane i generalni sekretar Predsednika Srbije bi morali da znaju da su rezultati “profesionalnog odnosa” određenih oficira kojima se ponose, više od 13 hiljada žrtava i 800 hiljada raseljenih lica. Stoga, ovo ne sme biti vreme “tihog ponosa” već vreme suočavanja sa činjenicama koje bi morala da prati moralna i politička osuda zločina.

Podsećamo ovom prilikom ministra Vulina i Genseka Predsednika Republike Selakovića da je Vladimir Lazarević pravosnažno osuđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY/ MKSJ) 23. januara 2014. godine na 14 godina zatvora za deportacije i prisilna premeštanja civilnog albanskog stanovništva na Kosovu koje su izvršili pripadnici Treće Armije VJ tako što im je Lazarević obezbedio praktičnu pomoć kako bi izvršili ova krivična dela. Takođe, u prvom redu ovog skupa jasno se vidi i Nikola Šainović, bivši potpredsednik Vlade SRJ, koga je Haški tribunal teretio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine. Među navodima optužnice bili su deportacija i druga nehumana dela, ubistvo i progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi s namerom da prisilno raseli deo kosovskih Albanaca i promeni etnička ravnoteža Kosova, gde bi ponovo bila uspostavljena kontrola Srbije. Istog dana kada i Lazarević, Šainović je osuđen na 18 godina zatvora. Posle odslužene dve trećine kazne, on se vratio 2015. godine u Beograd gde je ekspresno imenovan za člana Glavnog odbora SPS-a.

Ovakve izjave zvaničnika Srbije samo su još jedan u nizu bezobzirnih šamara žrtvama rata na Kosovu koje predstavljaju trend u ekspanziji, započet odbranom Ljubiše Dikovića, a zatim cementiran svečanim dočecima Šainovića i Lazarevića. Kako bi se prekinula spirala najbezobraznijeg laganja srpskog društva o Kosovu, maskiranjem zločina odbranom države i davanjem za uzore mladima osoba koje su krvlju ukaljale obraz ove zemlje, pozivamo predsednicu Vlade Anu Brnabić i predsednika Republike Aleksandra Vučića da se ograde od opasnih izjava svojih saradnika u Vladi odnosno Predsedništvu Srbije. Imajući u vidu najave kako predsednice Vlade, tako i predsednika Republike, da će otvoriti dijalog o Kosovu, naše je pravo da od njih tražimo odgovorno političko delovanje, a čiji početak – kako smo naveli u našem Vodiču – mora biti priznanje ratnih zločina počinjenih od strane države Srbije i samim tim osuda pojedinaca koji su za te zločine odgovorni i osuđeni.

*Na fotografiji su aktivisti Inicijative ispred poligona Specijalnih antiterorističkih jedinica u Batajnici gde je 2001. godine pronađena masovna grobnica sa posmrtnim ostacima više od 700 kosovskih Albanaca. 

Unutrašnji dijalog jedinstvena prilika za promenu odnosa srpskog društva prema Kosovu

U pismu predsednici Vlade Ani Brnabić, koja je najavila formiranje radne grupe Vlade za unutrašnji dijalog, predlaže se da radna grupa u svom radu obrati posebnu pažnju na četiri principa: 1)  Inkluzivnost: Radna grupa mora biti otvorena za sve aktere – od institucija države Srbije, čija je to obaveza, do zainteresovanih aktera civilnog društva; 2)  Odgovornost: Na prvom mestu, predstavnici državnih institucija moraju preuzeti odgovornost za određeni predlog politike ka Kosovu; 3)  Ravnopravnost među neinstitucionalnim akterima: Stav Srpske pravoslavne crkve ili Srpske akademije nauka ne sme važiti više od stavova drugih aktera civilnog društva, i obrnuto. 4)    Transparentnost: Zbog osetljivosti teme, kao i njenog značaja za budućnost zemlje, sednice Radne grupe moraju imati TV prenos kako bi javnost bila upućena u njen rad. Takođe, institucija koja bude zadužena za facilitaciju dijaloga, nakon svake sednice mora objavljivati stenogramske beleške kao i zaključke sednica.

Od predsednice Narodne skupštine Maje Gojković, Inicijativa je zatražila zakazivanje posebne sednice parlamenta o Kosovu, uz prisustvo predsednika Republike, predsednice i članova Vlade, ali i zainteresovanih predstavnika civilnog društva, kako bi svoju ulogu i odgovornost u unutrašnjem dijalogu preuzela i Narodna skupština.

Inicijativa je uputila pismo i svim narodnim poslanicima i poslanicama, u kome je predstavila principe na kojima bi dijalog trebalo da bude zasnovan, a koji su sastavni deo Inicijativinog Vodiča za unutrašnji dijalog.

Inicijativa će nastaviti da insistira na uverenju da se posledice ratne prošlosti mogu istinski prevazići jedino kroz proces suočavanja sa prošlošću, odnosno priznavanjem odgovornosti za pogrešnu politiku i počinjene zločine. Očekujemo od političkih lidera, bez obzira na to da li su trenutno u vlasti ili opoziciji, da učestvuju u dijalogu sa ambicijom da više nijedna generacija mladih u našim društvima ne bude izgubljena kao posledica pogrešne, nerazumne, jalove ili kukavičke politike.

Autogolovi unutrašnjeg dijaloga o Kosovu: Izjave ministara u Vladi Srbije *

Naizgled, ova rečenica, kao i ceo autorski tekst predsednika Republike, znači barem verbalizovani poziv srpskom društvu ali i široj javnosti (međunarodnoj zajednici na prvom mestu) da u samom centru političke moći u Srbiji postoji volja da se konačno razgovara o Kosovu i na osnovu tog razgovora kreiraju konkretna i dugoročna rešenja za Kosovo. Poziv na dijalog unutar srpskog društva, i nešto češći susreti zvaničnika Beograda i Prištine od sredine 2017. godine u okviru briselskog dijaloga, ovoga puta na predsedničkom nivou, predstavljaju kakve takve pomake u odnosu na period od avgusta 2015. godine (Brisel II) do aprila 2017. godine, kada su novoizabrani predsednici Srbije odnosno Kosova postali Aleksandar Vučić i Hašim Tači (Hashim Thaçi).

Međutim, kao što je ocenio šef UNMIK-a, Zahir Tanin, na sednici Saveta bezbednosti UN u maju 2017. godine, situacija na Kosovu je generalno stabilna, ali nivo poverenja između dve zajednice opada zbog brojnih neodgovornih izjava političara i diplomata. Upravo su izjave političara i to ministara u Vladi Srbije, kao i politika nekažnjivosti prema nasilnicima koji ugrožavaju događaje koji pozivaju na saradnju dva društva, a koji su se desili u prethodnih nekoliko meseci u Srbiji indikator da – iako poziv za dijalog postoji, kao i pregovori u Briselu – osnova zvanične politike Srbije prema Kosovu i dalje je skrojena po meri odbrane krvave politike režima Slobodana Miloševića. Cenu za takvu politiku i dalje plaćaju građani i građanke Srbije i Kosova bez obzira na svoju nacionalnost. O tome svedoče nedavne izjave Nele Kuburović, ministarke pravde Srbije, Aleksandra Vulina, ministra odbrane, kao i Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova.

Ministarka pravde Srbije, Nela Kuburović, je 16. maja 2017. godine u Savetu bezbednosti UN-a  ukazala na neophodnost da Priština što skorije izvrši svoje obaveze po pitanju Zajednice srpskih opština (ZSO), skrenula je pažnju na postupke i izjave Vilijama Vokera kao i odbijanje Francuske da Srbiji izruči Ramuša Haradinaja. Na istoj sednici, kako je to Istinomer primetio, na kojoj je prema Zakonu o Vladi trebalo da prisustvuje predsednik Vlade (u tom trenutku u Kini) ili prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, ministarka pravde je izjavila sledeće:

„Podsetiću, na KiM je sve krenulo od laži koje su plasirali ljudi poput Vilijama Vokera koji danas čak ni ne krije svoje velikoalbanske ambicije i projekte, a poznato je da se protivi i Specijalnom sudu koji treba da procesuira zlodela počinjena od strane tzv. “Oslobodilačke vojske Kosova” (OVK). (…) Protivpravna odluka o agresiji na SRJ usledila je prvenstveno na osnovu izveštaja Vilijama Vokera, iako na KiM 1998-1999 godine nije bilo humanitarne katastrofe niti progona kosovskih Albanaca.

Zatim, dva dana nakon objavljivanja autorskog teksta predsednika Republike stvar postaje jasna kada se pročita izjava ministra Vulina od 26. jula: 

„Kao i uvek kada Vučić pokrene pitanja od suštinskog značaja i važnosti za Srbe i Albance, pokaže se da među Albancima nema iskrenih sagovornika. Izjave Rame i Pacolija treba da onemoguće dijalog, naškode Vučiću i spreče ga da ujedini Srbe oko KiM.“

Nakon toga, 16. avgusta ove godine kada je ponovo u Savetu bezbednosti UN razmatran tromesečni period o radu misije UNMIK-a na Kosovu, Ivica Dačić je izjavio sledeće:

“Srbi su na Kosovu živeli vekovima, to potvrđuju crkve, od kojih su četiri pod zaštitom UNESKO-a. Nije u redu da se smejete gospođo Čitaku, pokažite jedan vaš spomenik iz tog perioda, pa ću i ja da se smejem… Da li mislite da to više ne treba da se pominje i da je to legitimizovano time što se to desilo? Hoće li iko pomenuti potrebu da se Srbi vrate. Statistika je porazna. Ako je bilo genocida, to znači da sada Albanca treba da ima manje”

On je naveo da je prema popisu iz vremena SFRJ u Prištini bilo 43.885 Srba, a da ih je prema popisu iz 2011, ostalo samo 430:

“To je 100 puta manje za 30 godina. Pa da li je to etničko čišćenje i genocid nad Albancima ili nad Srbima? U Uroševcu sada ima 32 Srba, 600 puta manje nego ranije, u Podujevu ih bilo 2.242, a danas 12, što je 200 puta manje. U Prizrenu, gde sam rođen, ih je ranije bilo 11.650, 2011 – 231, a danas samo 27.  Komentar je suvišan i zato molim vas da više ne koristite te lažne činjenice da ste žrtve etničkog čišćenja. Ko je kriv za zločine neka odgovara, ali najveće žrtve su Srbi.”

Dakle, postoji poziv na unutrašnji dijalog ali u svojim izjavama zvaničnici Srbije tvrde i ponavljaju sledeće tri teze:

  • Nije bilo nasilja nad kosovskim Albancima tokom perioda 1998-1999, samim tim ni razloga za NATO intervenciju;
  • Pripadnici srpskog naroda su najveće žrtve sukoba na Kosovu;
  • Albanska strana je ta koja ometa dijalog dok je srpska strana “posvećena” dijalogu;

Politika negiranja kampanje ratnih zločina prema kosovskim Albancima ostala je temelj politike Beograda prema Kosovu i ona se nastavlja. Opasne izjave ministara u Vladi Srbije najblaže rečeno jesu autogolovi otvorenom društvenom dijalogu o Kosovu. Nadovezujući se na pompeznu i demagošku izjavu Marka Đurića posle postignutih sporazuma u avgustu 2015. godine (5:0! u Briselu), još opasnijim izjavama ministara u Vladi, fudbalskim rečnikom govoreći, „primamo jeftine golove kod kuće“.

Mi smo dobili „crveni karton“ za niz teških kršenja ljudskih prava od 1998-1999. godine  i sa tom sankcijom moramo da igramo utakmicu zvanu unutrašnji dijalog o Kosovu. Ali to sebi moramo da priznamo. Za početak bilo kakvog dijaloga o Kosovu.

*Tekst je dorađena verzija dela Vodiča za unutrašnji dijalog o Kosovu pod nazivom “Krvavi bulevar propuštenih šansi države Srbije”.

Fotografija: Republika.mk