Formiranjem Radne grupe propuštena šansa da se definiše dijalog o Kosovu

Propuštena je još jedna prilika da se utvrde teme dijaloga – o čemu će se zapravo u dijalogu razgovarati. Pored toga i dalje je nejasno ko će u dijalogu učestvovati, dok je jedino od strane predsednika Republike i to nezvanično postavljen vremenski okvir (mart 2018. godine), kao termin do kada bi trebalo da se postigne konsenzus u okviru dijaloga.

Nejasno je i na koji način će učestvovati ostale državne institucije: da li je uloga Vlade u ovom dijalogu samo da pruža logistično-tehničku podršku, ili će u dijalogu zaista učestvovati, koja će biti uloga Narodne skupštine, na koji način će predsednik Republike voditi dijalog, da li će biti uključene i druge relevantne institucije, poput Tužilaštva za ratne zločine ili Komisije za nestala lica? Veliki znak pitanja ostaje i posle imenovanja Marka Đurića koji je, istovremeno, direktor Kancelarije za KiM i predsednik Radne grupe, čime ostaje nejasno šta će biti zadatak te kancelarije u unutrašnjem dijalogu. Imenovanje Đurića na ovu poziciju dodatno je problematično uzimajući u obzir poslove koordinacije drugih državnih organa o Kosovu, što je već zadatak ove kancelarije.

Inicijativa ističe da se previše vremena izgubilo, od poziva na učešće u dijalogu do formiranja Radne grupe, a da pri tome javnosti Srbije nije jasan format, učesnici ni teme unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Podsećamo da je Inicijativa 6. oktobra Predsednici Vlade Brnabić poslala pismo u kome predlaže principe rada Radne grupe, na osnovu koji se bi trebalo da dijalog formatira.

Inicijativa posebno ističe da unutrašnji dijalog ne sme služiti kao alibi za nesprovođenje sporazuma koji su već postignuti u Briselu, a najnoviji primer za to predstavlja odlaganje, za danas dogovorene, implementacije Sporazuma o pravosuđu, kojom bi srpske sudije i tužioci bili integrisani u pravosudni sistem Kosova.

Pozdravljajući interes da unutrašnji dijalog zaista bude najvažnija javna rasprava u društvu, još jednom pozivamo Vladu RS da što pre odredi jasan format dijaloga kako srpsko društvo i dalje ne bi bilo talac neodgovorne politike prema Kosovu.

Srbija i Kosovo u EU: Prepreke i postignuća

Nakon demokratskih promena 2000. godine, Srbija je zvanično promenila kurs svoje spoljne politike i postavila kao jedan od prioritetnih ciljeva – iako predstavlja dugotrajan i maglovit put reformi – članstvo u Evropskoj uniji. Do pre samo nekoliko godina, evrointegracije Srbije zavisile su najviše od (ne)saradnje sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ/ ICTY) pa je tako Srbija postala zemlja kandidatkinja tek marta 2012. Pre nego što postane članica, Srbija mora proći dugotrajan proces pregovora koji zvanično obuhvata i rešenje statusa Kosova poglavljem 35. Između ostalog, ovim poglavljem Srbija se obavezala da neće blokirati pristupanje Kosova Evropskoj uniji. Pored toga, Srbija bi trebalo da se uzdrži od blokiranja učešća Kosova u regionalnim organizacijama koje su važne za, kako za bržu integraciju ka EU, tako i za samo kosovsko društvo, na prvom mestu njenu privredu. Važno je naglasiti da se proces učlanjenja Srbije u EU prepliće se sa procesom normalizacije odnosa sa Kosovom. Potpuna normalizacija odnosa sa Kosovom, ostvaruje se tako i pregovorima o članstvu u Evropskoj uniji što u slučaju Srbije dovodi do krajnjeg cilja koji je isti i za Kosovo – zajedničku evropsku budućnost.

Od proglašenja nezavisnosti jedan od ključnih ciljeva za Kosovo jesu evropske integracije. Problem integrisanja Kosova u sistem Evropske unije pored sveopšte reforme koja treba da se sprovede obuhvata i širi politički problem, kao i njegovo nepriznavanje od strane svih država članica Evropske unije. Ideja trenutnog procesa integracije usmerena je na rešenje pitanja dijaloga sa Srbijom i viznom liberalizacijom, a o pitanju državnosti bi se kasnije raspravljalo tokom pristupnih pregovora. Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2015. prvi put su uspostavljeni ugovorni odnosi sa Evropskom unijom. Nedostatak političke volje, slaba i neefikasna institucijalna saradnja i dalje potkopavaju sposobnost Kosova da rešava reformske oblasti proistekle iz ugovornih obaveza SSP-a. Duboke unutrašnje političke podele i polarizacija opstruirale su i viznu liberalizaciju Kosova koja bi rezultirala ulaskom u Šengen zonu. Nesposobnost institucija, opterećenost sistema strukturalnim problemima društva i nemogućnost da se u dogovoreno vreme ratifikuje sporazum o razgraničenju sa Crnom Gorom, oslikava loše stanje kosovskog društva.

Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 64/298 marta 2011. godine određen je dijalog koji se vodi između Srbije i Kosova pod pokroviteljstvom Evropske unije, poznatiji kao Briselski dijalog (dalje dijalog). Složenost političkih i istorijskih okolnosti odredili su proces dijaloga kao etapni cilj. Dijalog iz današnje perspektive se po mnogo čemu vodi čestim zanemarivanjem socijalno-političkog i bezbednosnog okruženja, a odsustvo transparentnosti jedna je od najvećih mana istog. Dijalog Beograda i Prištine, do sada predstavlja uspešan okvir u kome se rešavaju praktična pitanja važna za građane kao što su: sloboda kretanja, validnost ličnih karti, pitanje granica, matičnih knjiga, univerzitetskih diploma, itd. Pitanja koja se politizuju stvaraju dva pola u kojima interes pojedinaca dobija marginalnu crtu u okviru samog konteksta dijaloga. Mrtva tačka pomera se onog trenutka kada „Veliki brat“ zapreti, a donosioci političkih odluka vešto svoja uverenja zamene sistemom međusobne koristi.

Dijalog je rešio mnoga pitanja, a neka i bez težeg ubeđivanja jedne odnosno druge javnosti. Sloboda kretanja, jedno od osnovnih pitanja koje je obuhvatilo korišćenje kosovskih ličnih karata, vozačkih dozvola, osiguranja, rešeno je na samom početku procesa dijaloga. Sa druge strane prilikom rešavanja pitanja kontrole granica, političari u Srbiji morali su da ubeđuju svoje javno mnjenje da sporazum ne znači priznavanje granica. Reč “Boundary” korišćena je za pitanje administrativnih granica u Srbiji, a reč “Border” za granicu na Kosovu. Cilj Srbije bio je da sklapanjem ovog sporazuma smanji švercovanje i neregistrovani promet robe, ali i još jedan ne manje značajan razlog – uvećanje sopstvenih prihoda od poreza i carina.

Kontroverzno pitanje Zajednice srpskih opština (ZSO) na severu Kosova bilo je podstrek za razbijanje dijaloga. Politička elita zarad preusmeravanja pozornosti od konkretnih i opipljivih problema koja su vladala u kosovskom društvu raspisala je prevremene izbore. Sama kampanja koja je obeležena nacionalističkim temama još više je polarizovala sistem, koji sada nije spreman da rešava probleme niti razmišlja o svojoj evropskoj budućnosti.

Dijalog je samo ove godine u nekoliko navrata zbog sporadičnih incidenata doveden u pitanje. Voz iz Srbije obojen u srpskim nacionalnim bojama i obeležen rečenicom „Kosovo je Srbija“ na 20 jezika predstavljao je namerno skretanje kursa politike koja je do tada bila okrenuta ka mogućem rešenju problema. Još jedan događaj koji je poremetio odnose desio se onda kada je francuska policija uhapsila Ramuša Haradinaja po potrenici Srbije, a kosovska strana žučno je protestovala protiv takvog čina, kojim je nagoveštena mogućnost prekida dijaloga.

Politička klima u Srbiji koja je usmerena ka unutrašnjem dijalogu, predstavlja proklamovani cilj bez jasne vizije šta se očekuje od tog procesa. Sa druge strane nestabilna politička situacija koja je dodatno podgrejana najavama formiranja vojske na Kosovu nagoveštava da se konačno rešenje ne nazire. Moguće uključenje SAD-a u budući dijalog neće nužno poboljšati položaj jedne ili duge strane u procesu. Smatram da sve dok Evropska unija bude imala mogućnost kontrole procesa dijaloga pomoću „štapa i šargarepe“ dijalog će se kretati u dobrom smeru.

Foto: European Western Balkans europeanwesternbalkans.com

Vodič za unutrašnji dijalog o Kosovu

U delu Principi unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, pored tema i okvira koji smatramo osnovom za odgovoran dijalog o Kosovu, možete naći i analizu političkog konteksta poziva na dijalog. Ističući značaj unutrašnjeg dijaloga o Kosovu za pitanje odgovornosti države Srbije za ratne zločine na Kosovu, Kosovska hronologija predstavlja pregled predratnih, ratnih i posleratnih događaja. Takođe, hronologija sadrži analizu i prikaz svih pregovora između Srbije i Kosova, ali i svih drugih međunarodnih sporazuma i dokumenata relevatnih za pitanje Kosova.

Ratni zločinci nisu naši heroji

Hitno zahtevamo od predsednice Vlade i predsednika Republike da se ograde od izjava svojih članova kabineta Vulina i Selakovića, kao i da se jednom za svagda odreknu osuđenih ratnih zločinaca. U protivnom, njihovo ćutanje će biti potvrda da je politika negiranja ratnih zločina i glorifikacije ratnih zločinaca, zvanična politika države Srbije. Kakva god bila reakcija izvršne vlasti, Inicijativa- smatrajući da se, između ostalog, minimum samopoštovanja jednog društva ogleda u izražavanju pijeteta prema žrtvama, kao i osudi (ali ne i ugrožavanju građanskih prava) prema onima koji su počinili najteža krivična dela- poziva sve institucije Republike Srbije, političke aktere, organizacije civilnog društva i medije da nam se pridruže u odbrani dostojanstva srpskog društva.

Obraćajući se bivšim starešinama Treće Armije VJ, na prvom mestu bivšem generalu Lazareviću, ministar Vulin je naglasio je da se “nikada više niko neće stideti ovih ljudi, jer ih se nikada nije postidela vojska kojoj su komandovali i nikada ih se nije postideo narod koji su branili i odbranili”. Zatim je Nikola Selaković, generalni sekretar Predsednika Republike Srbije, dodao da je “obaveza Republike Srbije da ceni profesionalnost pripadnika tadašnje VJ, naročito Treće armije, one koja je bila najviše na udaru tokom oružane pobune na Kosovu i Metohiju 1998. i tokom NATO agresije 1999. godine.” Ministar odbrane i generalni sekretar Predsednika Srbije bi morali da znaju da su rezultati “profesionalnog odnosa” određenih oficira kojima se ponose, više od 13 hiljada žrtava i 800 hiljada raseljenih lica. Stoga, ovo ne sme biti vreme “tihog ponosa” već vreme suočavanja sa činjenicama koje bi morala da prati moralna i politička osuda zločina.

Podsećamo ovom prilikom ministra Vulina i Genseka Predsednika Republike Selakovića da je Vladimir Lazarević pravosnažno osuđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (ICTY/ MKSJ) 23. januara 2014. godine na 14 godina zatvora za deportacije i prisilna premeštanja civilnog albanskog stanovništva na Kosovu koje su izvršili pripadnici Treće Armije VJ tako što im je Lazarević obezbedio praktičnu pomoć kako bi izvršili ova krivična dela. Takođe, u prvom redu ovog skupa jasno se vidi i Nikola Šainović, bivši potpredsednik Vlade SRJ, koga je Haški tribunal teretio za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine. Među navodima optužnice bili su deportacija i druga nehumana dela, ubistvo i progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi s namerom da prisilno raseli deo kosovskih Albanaca i promeni etnička ravnoteža Kosova, gde bi ponovo bila uspostavljena kontrola Srbije. Istog dana kada i Lazarević, Šainović je osuđen na 18 godina zatvora. Posle odslužene dve trećine kazne, on se vratio 2015. godine u Beograd gde je ekspresno imenovan za člana Glavnog odbora SPS-a.

Ovakve izjave zvaničnika Srbije samo su još jedan u nizu bezobzirnih šamara žrtvama rata na Kosovu koje predstavljaju trend u ekspanziji, započet odbranom Ljubiše Dikovića, a zatim cementiran svečanim dočecima Šainovića i Lazarevića. Kako bi se prekinula spirala najbezobraznijeg laganja srpskog društva o Kosovu, maskiranjem zločina odbranom države i davanjem za uzore mladima osoba koje su krvlju ukaljale obraz ove zemlje, pozivamo predsednicu Vlade Anu Brnabić i predsednika Republike Aleksandra Vučića da se ograde od opasnih izjava svojih saradnika u Vladi odnosno Predsedništvu Srbije. Imajući u vidu najave kako predsednice Vlade, tako i predsednika Republike, da će otvoriti dijalog o Kosovu, naše je pravo da od njih tražimo odgovorno političko delovanje, a čiji početak – kako smo naveli u našem Vodiču – mora biti priznanje ratnih zločina počinjenih od strane države Srbije i samim tim osuda pojedinaca koji su za te zločine odgovorni i osuđeni.

*Na fotografiji su aktivisti Inicijative ispred poligona Specijalnih antiterorističkih jedinica u Batajnici gde je 2001. godine pronađena masovna grobnica sa posmrtnim ostacima više od 700 kosovskih Albanaca.