Ivan Kutlarović
01.03.2015.

Tebra u Prištini

Ok. Ovaj tekst ima za cilj da da zadovolji nekoliko potreba. Za početak, moju potrebu da izrazim veliku zahvalnosti (ne i dovoljnu) Inicijativi mladih za ljudska prava, koja me je pozvala da budem jedan od učesnika visiting programa u Prištini. Da nije bilo ovog putovanja verovatnoća da ikada posetim Prištinu, se, nažalost, svodila na nivo statističke greške.


Dalje, ovim putem se realizuje i ideja Inicijative da sve utiske sumiramo u vidu bloga (što je prilično nezahvalna rabota) i da čitaoci steknu baram na kratko uvid u naše doživljaje ali i društveno političku situaciju na Kosovu. Oprostićete mi delove za koje sam dozvolio da moja bujna mašta oslika živopisnim detaljima, ali budite uvereni da su se sve situacije dogodile i da su učesnici stvarni, kao Vi i ja.

Nakon nezaboravna četiri dana, prosto ne znam odakle da počnem, ali što bi rekao Stefan, drugar iz osnovne škole „za početak, srećan početak“. Pa da krenemo od tog početka. Krenuli smo iz Beograda, krajnje avanturistički i hazarderski, uzevši u obzir da se vođa puta uspavao i zakasnio na autobus, ali mu nismo zamerili na tome. Držao je časove istorije u obližnjoj kafani, na opštu radost ženskog dela gostiju i na nevericu muškog. Greota je ne pomenuti i tri vrste sendviča iz picerije Orao, koji su nam pružali podršku dobar deo puta (čitaj: do naplatne rampe na izlazu iz Beograda).

Rekao sam to javno u Prištini i sada ću napisati, sramota me je koliko sam malo znao o ovom gradu. Ali sada sa ponosom mogu da kažem da sam nešto i naučio. Kao što mi reče jedan fini mladić u kafeu Dit’ e Nat’: „Ako misliš da je Priština lepa zbog svojih građevina ili lokacije, očigledno si popio previše piva. Priština je lepa zbog ljudi koji u njoj žive“. I to je živa istina. Gostoprimstvo i opuštenost koja su nas tamo dočekala, lupila su mi šamar u fazonu „ko te jebe što si i sumnjao“.

KULTAROVIĆ - BLOG 2 - YIHR

Zvaničnim posetama koje smo imali, mogao da se pohvali bilo koji ambasador ili diplomata. Od gradonačelnika Prištine i Gračanice, preko potpredsednika i ministara u Kosovskoj vladi, vođa opozicije, do BIRN-a i Fonda za humanitarno pravo. Quite a list. Neću ulaziti u političke pozadine ovih ljudi, njihovu prošlost i stvari kojima su se bavili. A u sadašnjosti smo mogli da čujemo i da pregovori Beograda i Prištine ne bi trebali da se nastave dok god se ne razreše osnovni egzistencijalni problemi stanovništva na Kosovu. Da su i Srbi i Albanci na kraju danas ljudi koje muče iste muke i isti problemi. Kao što je, recimo, poplava. Ili čista voda za piće, bolji gradski prevoz, sigurnije ulice grada ili mesta u kome žive. Da je Svetozar Marković autor koji se čita i ceni u političkom diskursu levice Kosova, da Kraftwerk može da bude popularniji od Duft punk-a. Da u modernoj politici i dalje postoje idealisti, koji nisu utonuli u pragmatizam i dogmatizam koji danas vidimo kod političara.

Može da se čuje i to da Srbe sa Kosova tamo smatraju velikim Srbima, a u istoj toj Srbiji izdajnicima. Da se dobar deo novca koji Srbija šalje kao pomoć na Kosovo, vrati u Srbiju i da ljudi ne vole o tome da pričaju javno. Da nije lako biti srpski ministar u Vladi Kosova, ali da je neophodno. Pored toga i dalje je važno šta kaže Beograd, kada su neke političke odluke u pitanju. Da ne priznaju svi ljudi sa Kosova nezavisnost, ali i da ga u Srbiji mnogi priznaju. Na kraju dana svi se trude da svakodnevni život teče što je lakše moguće i mislim da je to i najvažnije.

Ovaj blog ne bi bio moj u potpunosti, a da se ne osvrnem na noćni život Prištine. Noćni život u kome ima za svakoga po nešto (bez da zvučim kao Slobodan Micić, voditelj kultne turističke emisije „Svet na dlanu“). Od kežual kafića, prijatnih restorana do barova, pabova, kafana i klubova. Svuda ćete sresti nasmejane i opuštene ljude koji će se obradovati kada čuju da ste iz Srbije (ne zbog vaših bubrega, naravno). Koliko su Srbija i Kosovo, kao i ljudi sa ovih prostora i dalje povezani govore u prilog i priče taksista, konobara, prolaznika na ulici, o tome kako su studirali u Srbiji, služili vojsku, bili zaljubljeni, išli u posete, na svadbe, venčanja, krštenja ili samo svraćali turistički.

Moram da pomenem i gostovanje na popodnevnom programu Radio televizije Kosovo 2, sa još dvoje divnih ljudi iz Inicijative, i da se zahvalim na ukazanom poverenju da neću reći nešto glupu (kvote su bile najmanje na „brate“ i „tebra“) i nisam poklekao pred duhom dorćolskog mangupluka. Bio sam fin, uglađen i zvučao sam pametno (za promenu).

At last but not least, voleo bih da pomenem neverovatnu ekipu ljudi koja je putovala u Prištinu. Svakako sam im zahvalan jer su podnosili moje ego tripove, ali i upotpunili ovo putovanje svojim znanjem, otvorenošću, tolerancijom i pozitivnim bezobrazlukom, kada je to bilo potrebno. Što bi rekla moja baba: „retko lepi ljudi“. Najiskrenije bih svima preporučio (ne, ovo nije reklama za Kosmodisk) da posete Prištinu. Skupite hrabrosti da razbijete predrasude koji postoje, svojim ličnim primerom i nećete se pokajati. Obećavam.

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+