Autobus koji je prevozio radnike na posao zaustavljen je na području sela Mioča. Tom prilikom sedamnaest građana je oteto zbog nacionalne pripadnosti. Građani su odvedeni kamionom ispred stanice policije u Višegradu, gde ih je lokalno stanovništvo vređalo i maltretiralo. Kasnije su odvedeni u hotel “Vilina vlas” u Višegradskoj Banji gde su bili podvrgnuti fizičkoj torturi i mučenju. Mnogi od njih su tada ubijeni i tela su im bačena u Drinu, a ostalima se gubi svaki trag. Posle 11 godina od zločina, Okružni sud u Beogradu doneo je presudu kojom su osuđena četvorica učesnika u ovom zločinu, i to Milan Lukić i Oliver Krsmanović na po dvadeset, a Đorđe Šević i Dragutin Dragičević na po petnaest godina zatvora. Prva dvojica su još uvek na slobodi, a Milan Lukić se nalazi i na optužnici Haškog tribunala zbog ratnih zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini.
Inicijativa mladih za ljudska prava posebno ističe da etničko čišćenje i zločini počinjeni u Sandžaku za vreme oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini nisu adekvatno ispitani i procesuirani pred nadležnim sudskim organima. Optužnice i sudske presude za događaje koji su u medijima najprisutniji, poput slučajeva Štrpci i Sjeverin, nepotpune su, osuđeni su još uvek na slobodi, a građani Srbije još uvek ne zanju istinu. Ovakva situacija onemogućava prevladavanje etničkih strasti i tenzija na području Sandžaka, i potpuno zanemaruje poziciju žrtava, čije porodice u nekim slučajevima ni danas ne mogu da se vrate svojim kućama.
Potpuno rasvetljavanje ovih zločina i hapšenje krivaca, neophodni su preduslovi da bi Srbija nastavila svoj put ka Evropi i svrstala se u red demokratskih i pravnih država. Takođe, utvrđivanje celovite istine o zločinima u Sandžaku, izvođenje odgovornih pred lice pravde i obeštećenje žrtava je pravna i moralna obaveza države i jedini način da ona pokaže da štiti svoje građane i njihova osnovna ljudska i manjinska prava.
