Zaboravi da sam te ikad ubio ludo!

Zaborav je kod nas verovatno veći problem nego sve ekonomske nedaće. Zaboravljamo kud smo pošli, šta hoćemo, šta volimo, a naročito za šta smo odgovorni. Ta selektivna vrsta zaborava nam se dešava gotovo po pravilu i pred svaki 11. jul kada se u našem društvu otvaraju iste teme i potežu isti argumenti jer ovaj datum nikako da potpuno zaboravimo.


Pitanja u vezi sa događajima u i oko Srebrenice koji su se odigrali jula 1995. godine dele srpsko društvo suštinski dublje i sa većim posledicama nego podela na Delije i Grobare, pristalice i protivnike Beograda na vodi, Beogradjane i “dođoše”. Najveća bitka se vodi oko bazičnih činjenica koje su utvrđene pred međunarodnim sudovima, dok tih 15ak dana pred 11. jul pola Srbije postaje za trenutak pravnik sposoban da oceni da li je radnja izvršenja ušla u kriminalnu zonu, kao i koji je stepen svesti neophodan za genocidnu nameru. O čemu je zapravo reč? Genocid u Srebrenici desio se poslednje godine rata u Bosni i Hercegovini, te je stoga važno sagledati sve okolnosti koje su rezultirale najvećim zločinom koji se desio na tlu Evrope nakon II svetskog rata.

Tačno je:

  • da se opština Srebrenica nalazi na granici sa Srbijom, kao i da je pre rata imala mešovitu etničku strukturu koju su sa oko 3/4 cinili Bošnjaci, dok su 1/4 predstavljali Srbi;
  • da je 1992. godine Karadžic sastavio 6 strateških ciljeva srpskog naroda, gde osim razdvajanja od druga dva naroda u BiH želi i etnički čisto Podrinje (tada većinski naseljeno Bošnjacima) sa namerom da “Drina ne bude više granica izmedju dva svijeta”;
  • da su nakon etničkog čisćenja većine opština u Podrinju, Bošnjaci se skoncentriali u Srebrenici i Žepi sto je dovelo do stvaranja enklava unutar teritorije RS, dok je sama Srebrenica od predratnih desetak tada brojala oko 45 hiljada stanovnika;
  • da je 1993. proglašena za UN sigurnu zonu, što je podrazumevalo demilitarizaciju cele Srebrenice, ali i prestanak svih napada na nju. Niti je došlo do potpune demilitarizacije, niti su napadi VRS prestali;
  • da su, usled loše humanitarne situacije u enklavi, odredi na čijem je čelu bio Naser Orić, popularno nazvani “torbari”, vršili upade u srpska sela na velike praznike jer je tada tradicionalno najviše hrane u kućama, činivši pritom zločine nad Srbima;
  • da je posle Direktive 7 iz 1994. koja govori o ciljevima RS u pogledu Srebrenice došlo do operacije Vojske RS pod nazivom Krivaja 95 i napada na samu enklavu, kada dolazi do zločina neslućenih razmera;
  • da je Mladić žene i decu razdvojio od muškaraca i organizovao njihov transport do muslimanske teritorije, ali i da je ubio sve muškarce koje je zatočio/uhvatio (oko 1200 u Potočarima i oko 7000 koje je uhvatio u begu prema Tuzli). Upravo taj čin neselektivnog hvatanja svih muškaraca iz Srebrenice koji su bežali ka Tuzli i njihova egzekucija koja je planski sprovođena od Bratunca do Zvornika sa ciljem da se bošnjačka zajednica nikada ne obnovi na tom prostoru (složićete se da su za reprodukciju neophodni i muškarci) predstavlja genocidnu nameru kao kljucni element krivičnog dela genocida.

Ovo su činjenice koje su utvrđene pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju, a potvrđene su i presudom Međunarodnog suda Pravde iz 2007. u slučaju BiH protiv Srbije. Još Volter je rekao da prostaci raspravljaju o činjenicama, a umni ljudi o interpretacijama. Nažalost, kod nas su činjenice najveći kamen spoticanja i ključna prepreka procesu pomirenja i uspostavljanju održivog mira na Balkanu.

Unutar srpskog društva još uvek postoje jake tendencije osporavanja i negacije sudski utvrđenih činjenica, pa i nadrealne fetišizacije reči genocid: ako se usvoji rezolucija, Srbi ce biti proglašeni za “genocidni narod” (što je notorna glupost budući da je krivica vrlo individualna); zar su zločini nacista i Mladića isti (opet glupost, jer za genocid nije važan broj ubijenih). Pravu dimenziju dobijamo tek kada čujemo da pojedini “priznaju da se u Srebrenici dogodio ratni zločin, ali ne i genocid”. Kao da ne znaju da ratni zločin po svojim posledicama (npr. broj ubijenih) može da bude gori od genocida!

Sve to nas vodi zaključku da u srpskom društvu ne postoji empatija za žrtve, za nevino ubijene i stradale LJUDE! Sve dok budemo brojali krvna zrnca ubijenih, sve dok ne budemo shvatili da suze svake majke jednako vrede, sve dok duboko u sebi ne budemo osećali potrebu da  treba odati počast ljudima, naše društvo će letargično spavati u svom homofobnom snu izopšteno od opštih, civilizacijskih vrednosti!

Sve dok budemo zatvarali oči pred činjenicama, upoređivali broj stradalih i veličali osuđene ratne zločince u svom dvorištu, nećemo preći onu civilizacijsku crtu.

Srbija već sledećeg 11. jula ima priliku da pređe tu crtu.

 

Fotografija: Velija Hasanbegović

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+