24. mart u predsedničkoj kampanji
Predsednički kandidat Aleksandar Vučić svoju kampanju, između ostalog, zasniva na revolucinoranoj retorici tj. argumentu stabilnosti koji se suprotstavlja “ljudima iz prošlosti, koji bi po toj logici srušili sve što je izgrađeno za ovih nekoliko godina vlasti koje predvodi SNS. Važna karika ove argumentacije čini tzv. “makedonski scenario” koji, prema interpretaciji današnje vlasti u Srbiji, simbolizuje nasilni prevrat na ulici koji bi bio učinjen od strane opozicije. Kako bi se ovaj argument dočarao kao stvaran očigledno je bilo potrebno da se u kampanju uključi i Dragoljub Milanović koji je dobio prostor na nacionalnoj frekvenciji da se predstavi kao velika žrtva “dosmanlijskog režima”. Dragoljub Milanović, koji je upravljao RTS-om od 1995. godine pa do kraja Miloševićeve vladavine, proglašen je krivim 2002. na desetogišnju kaznu zatvora, jer nije postupio po naređenjima Vlade SRJ da naloži premeštanje ljudstva i tehnike na rezervne položaje. Kako, između ostalog, stoji u obrazloženju presude on je “bio svestan mogućih teških posledica tog nepostupanja, uključujući i smrt zaposlenih”. Te posledice dogodile su se 23. aprila 1999. kada je NATO avijacija pogodila emisionu tehniku RTS-a, ubivši 16 ljudi.
Foto: Profimedia
Dragoljub Milanović je baš 12. marta gostovao na Tv Pink-u u emisiji, u kojoj su više od deset puta reprizirani snimci nasilja nad Milanovićem, gde su se mogla videti lica koja ga brutalno prebijaju. Koristeći argument neprocesuiranja osoba koje su ga 5. oktobra 2000. godine svirepo prebile, Milanović služi kao odličan deo u mozaiku “makednosnkog scenarija”. Slikajući portret Milanovića kao velike žrtve režima DOS-a, u emisiji nijedanput nije pomenuta njegova odgovornost za smrt 16 radnika RTS-a. Štaviše, gledajući ovu emisiju mogli smo mnogo više saznati o mogućnostima transfera mladog Aleksandra Vučića u SPS ali nikako nismo mogli čuti zašto je Milanović proveo 10 godina u zatvoru. Umesto da se otvoreno govori o odgovornosti za izgubljene živote u ratnoj prošlosti Srbije, ljudi poput Milanovića ili Šljivančanina, u kampanji lidera SNS-a koriste se samo da bi stavljanjem sebe u kontekst žrtve privukli deo biračkog tela koji se na određen način identifikuje sa ličnim patnjama onih koji su “samo branili sprski narod”.
Takođe, niz državnih ceremonija koje su usledile 24. marta, a kojima su obeležena mesta stradanja sa narativom srpskog naroda kao kolektivne žrtve, predstavljaju samo niz tog istog kruga pakla u kome nema mesta za odgovornost državnih organa Srbije i SRJ i njenih zvaničnika za smrt svojih građana, bilo oni srpske ili albanske nacionalnosti. Istovremeno, slušamo tokom kampanje nekoliko opozicionih kandidata od Jeremića, preko Obradovića do Šešelja kako “udaraju” na prvog pretendenta tako što smatraju da je uvreda saradnja sa Hilari Klinton, Tonijem Blerom ili Gerhardom Šrederom, zbog njihove uloge tokom 1999. godine. Nudeći nacionalistički populizam svrstavanja na prijatelje i neprijatelje tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, ali ne i nekim drugim argumentom zašto je ova saradnja problematična, oni u drugi plan stavljaju žrtve, njihove porodice ali i nikad objašnjeno pitanje za veliki deo javnosti Srbije – pitanje uzroka bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije.
Ostaje na čast političkim akterima zašto se, posle više od 15 godina od završetka raspada Jugoslavije oličenim u NATO kampanji nad SRJ i masovnim ratnim zločinima na Kosovu, ne žele suočiti sa užasnim ratnim bilansom. Umesto što slušamo bajkovitu priču o Kosovu i mitsku verziju odbrane zemlje od NATO, državne vlasti bi mogle jednog dana pokazati javnosti sveobuhvatnu bazu podataka Fonda za humanitrano pravo o ljudskim gubitcima tokom NATO bombardovanja SRJ i uspostaviti dijalog u društvu kako i zašto su ljudi izgubili živote. Taj dan verovatno neće doći ubrzo nakon 2. ili 16. aprila ali za takve dane se vredi boriti kontinuiranim razgovorom i obrazovanjem društva.
