Sofija Todorović
30.09.2015.

Bože, ne znam šta mi je…

A bila sam kul devojče, onako, normala… Sve je počelo sa jednom posetom srcu Srbije, i sa nekim čudnim narodom koji vadi i prodaje bubrege, a živi baš tamo u “prapostojbini” svega što je srpsko (samo još da se Srbi dogovore da li su potekli od Arbanasa ili Slovena).


Narod k’o narod, ljudi kao ljudi – svuda isti, neki fini neki manje fini. Sve u svemu vratih se sa bubrezima na broju, a da stvar bude još crnja bilo mi je lepo… Čudno, već sve kreće da biva čudno, no na mom Fejsbuk profilu je osvanula slika ispred Gračanice što me je, sad sa ove tačke gledišta, iz nesvesnog nehata poštedelo mnogo čega ali samo u tom periodu.

Međutim, na slikama Albanci i ja, nemoguće, uz to objavljujem neke nerazumne stvari tipa ljudska prava, tranziciona pravda, gnušam se na rec “Šiptar”, pretvaram “Cigane” u “Rome”, to rađa neobičnu radoznalost kod ljudi iz mog okruženja. Slobodno mogu reći da je rešetanje provokacijama počelo. Za mene sve je isto kao i pre odlaska na Kosovo, ali nešto se menja oko mene, nepoverljivost se oseća u vazduhu, odgovaram na najrazličitija pitanja uz pozamašan trud na krajnje duhovit način u želji da nikoga ne uvredim a opet da ne dozvolim da drugi vređaju ono o čemu ništa ne znaju. Preispitujem se ali ne nailazim ni na šta zabrinjavajuće u svom ponašanju i govoru.

Zatim je usledila sezona ordenja, Toma ih deli već tradicionalno, ja protestujem pomalo jer orden dobija poprilično diskutabilna ličnost – general Diković. Etikete počinju da se gomilaju, moji postupci postaju diskutabilniji od ordenja. Organizujemo, nešto kasnije, akciju o sprečavanju nasilja nad ženama u partnerskom i porodičnom nasilju. Niko ništa ne pita, objava – dva lajka.

Vreme prolazi, radim u istom kafiću, studiram na istom fakultetu, živim u istom stanu, malo sam se zaljubila. Noću sipam vodu psima lutalicama jer pakleno leto je u toku. Sve je isto, ali kažu da ja nisam jer imam nova interesovanja, čitam više, istražujem. Tiče me se sviše stvari i o njima slobodno govorim. Mnogo pričam, tako mi kažu. Spominjem neku Tuzlu i 25. maj, tenzija raste. Dolazi do obeležavanja genocida u Srebrenici. Odlazim u Srebrenicu, otpraćena najružnijim rečima a tamo dočekana sa naročitom naklonošću jer sam iz Srbije. Na poklon dobijam srebrenički cvet od dve devojke koje sam upoznala tamo – u znak zahvalnosti što sam tu. Plačem ja, plaču one, paradoksalno u najmanju ruku.

Došla sam kući živa i zdrava opet. Tačnije, ne kući nego pravo na zabranjeni skup #7000. Kad ono – linč oflajn, linč onlajn. Konstatuje se da možda jesam živa ali zdrava sigurno ne. I tako dok se neprijatnosti doživljene od meni bliskih ljudi nižu jedna za drugom, približila se i godišnjica Oluje. Objava na Fejsbuku – jedan lajk, opet niko ništa.

Sledeća destinacija – Sarajevo. Filmski festival doduše, pun je bio grad, prelep. Ima nešto posebno u tom izrešetanom Sarajevu. A da! Bila neka opsada, 1425 dana trajala. Stigla sam kući pevajući: Sarajevo ljuuuubavi moja! Baš su raja u tom Sarajevu.

Haos na Bliskom istoku počinje da se tiče cele Srbije. Pazi, izbeglice na vidiku. Gomila izbeglica pristiže i prolazi kroz zemlju a azila usput nigde. Uslovi nedolični bilo kom ljudskom biću. Mađari se igraju Berlinskog zida, Evropa pada na još jednom testu humanosti. Samo kažem.

Već je septembar, lišće poprima nijanse svih mogućih boja na putu od zelene do braon – jedno opšte šarenilo. Upekla je zvezda a onda niotkuda nebo brisne i udari kiša – vreme je za Prajd. Biće toplo i želim da bude lep dan za šetnju, jer svako ima pravo da šeta.

“Ajde Šiptari, Bošnjaci i svi ti muslimani. I što će nam ISIS doći glave i što islam hoće da prošire po Evropi jer sve te izbeglice – to nije slučajno. Ali da mašeš šarenom zastavom i šetaš sa pederima i još kažeš žen’te se, žen’te. Ti si oličenje šejtana. Je li ja to rekoh šejtana? Mislila sam na đavola.”

Stvarno ne znam šta mi je, jer mi se ne pale džamije. Stvarno ne znam šta mi je što ne mrzim druge narode. Stvarno ne znam šta mi je, jer mi ne smetaju homoseksualci, lezbejke i transrodne osobe. Stvarno ne znam šta mi je, što hoću da mržnja iz prošlosti ne stvara mržnju u budućnosti. Stvarno ne znam šta mi je što mislim da su teorije zavere i paranoična interpretacija dešavanja u zemlji i svetu – priče za dokone koje ne donose ništa dobro. Stvarno ne znam šta mi je što su za mene predrasude đavolja rabota. Stavrno ne znam šta mi je što mi je feminizam ok.

I tako dok se klackam noćnim autobusom koji vozi od Borče na levoj obali Dunava, prilazi mi kondukter. Iako pored mene stoji krupan mladić u nekom gardu sa majicom koja poziva na linč i vrišti: ja sam govor mržnje – kondukter ga zaobilazi. Sigurno ga nije primetio. Dolazi do mene i kaže: “Dokle ide lepa dama? Nadam se da imaš pare za kartu, samo dinare primam, šarm i lepe oči – od toga nema ništa.” Dajem mu 250 dinara, uputim mu namrgođen pogled i ne tražim kusur. Odmahujem rukom kao znak za “teraj dalje”. Eto, ponekad i ja ostanem nedorečena, jer stvarno ne znam šta vam je.

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+