Jovana Prusina
Jovana Prusina
18.02.2015.

Priština za početnike

Nismo bili od onih koji su krenuli sa predrasudama. Neki su već bili u Prištini, neki su čuli divne priče od ovih što su bili, a neki prosto nisu imali pojma ni gde tačno idu, ni šta ih tamo čeka. Ja sam iz ove druge grupe. Ali koliko god priča da sam čula, ništa nije moglo da me pripremi na jedno ovakvo iskustvo.


Nije problem otići na Kosovo, problem je vratiti se. Znate onaj osećaj kada odete na neki put, bude vam sjajno, ali niko ne razume vaše glupe interne fore kad se vratite? E tako je nama sada. S tim što većina ljudi uglavnom ode u Grčku na more ili u Budimpeštu za Novu godinu, pa je negde očekivano da se dobro provedu. Mi smo ipak pošli putem kojim se ređe ide (ili se, na žalost, ne ide uopšte).

Pred polazak su mi stizale vesti od prijatelja o protestima. Neke užasne i prilično zastrašujuće fotografije Prištine su preplavile medije i mislim da mogu u ime svih nas reći da nam nije bilo svejedno. Ali YIHR ima tu osobinu da panična hrabrost uvek nadvlada (napomenimo prošlogodišnji Prajd i improvizovani Prajd godinu dana ranije), tako da je želja za odlaskom bila još veća baš zbog neizvesnosti u koju idemo. Veče pre polaska smo se našli u kancelariji kako bismo utanačili detalje oko puta i zajedno stihijski paničili. Đorđe nam je održao kratko (koliko god da je to bilo moguće) predavanje o ratu na Kosovu. Inače, ako vam ikada zatreba neka pomoć iz istorije ili geografije – obratite se Đorđu, ljudskoj enciklopediji.

Krenuli smo sutradan rano ujutru. Očekivano, kasnili smo, ali neki su kasnili na Kosovo i 1389. pa šta sad da se radi. Put kao put, pušači kukaju za pauzom, spavači spavaju, a ostali igraju asocijacije. Znimljivo je da se domaća muzika (čitaj: Miroslav Ilić) mogla čuti tek kad smo prešli granicu. Još zanimljivije je da smo granicu prešli peške da vozač našeg kombija ne bi morao da plaća neke besmislene takse. Zanimljivije čak i od toga jeste da od tog trenutka nismo imali mrežu na mobilnim telefonima.

Naš put je imao dva osnovna cilja; upoznavanje Prištine i upoznavanje trenutne političke situacije na Kosovu. Spisak ljudi sa kojima smo imali priliku da se sastanemo je više nego zavidan – Špend Ahmeti, Aleksandar Jablanović, Aljbin Kurti, Edita Tahiri i Branimir Stojanović samo su neki od ljudi na tom spisku. Kada se tome dodaju BIRN i FHP Kosovo kao predstavnici medija, odnosno civilnog sektora, može se slobodno reći da nam je uvid u situaciju bio omogućen iz svih uglova. Takva prilika se ne dobija svakog dana, a čini mi se da smo je zaista dobro iskoristili. Ovom prilikom bih želela iskreno da se zahvalim svima koji su nas ugostili u Prištini, jer naše posete zvaničnicima nisu bile nimalo zvanične. Nije bilo onih uštogljenih političkih monologa koje slušamo svakog dana, više sam imala osećaj kao da smo prilikom svake od tih poseta seli na pivo, iskreno razgovarali, postavljali možda nelagodna ali jako važna pitanja i dobijali odgovore na ista. Doduše, nismo pili pivo nego makijato, ipak je to Priština.

Ne znam kada sam poslednji put videla toliko mladih i lepih ljudi na jednom mestu.

Ne bih prepričavala detalje sastanaka, pošto bi se to odužilo (koga zanima nek’ zove na kafu), ali bih volela da skrenem pažnju na neke stvari. Pre svega, mi imamo iste probleme. Ovo nije nikakva glupa kliše fraza i svima je to na prvi pogled jasno. Ali je jedno to teorijski znati, a drugo lično se uveriti da potpuno isto izgleda kada ti i jedan Albanac iz Prištine imate problem sa, na primer, gradskim prevozom. Takođe, oduševila me je neposrednost ljudi. S druge strane, malo me rastužio politički limbo, u kome postoje interesi Kosova, Srba sa Kosova i Srba iz Beograda. Stekla sam utisak da od svih tih silnih interesa obični građani samo gube interes za sve što nisu osnovne životne potrebe. I za kraj, koga ne mrzi neka gugla pokret Samoopredeljenje i njihove predstavnike. Uz sva ideološka i ostala moguća i nemoguća neslaganja, volela bih da na našoj političkoj sceni vidim takvu neposrednost i odusustvo elitizma na relaciji političar – građanin (ima nečega u tome da vidite predsednika političke partije kako protestuje sa svojim glasačima ispred kordona policije ili kako sedi na trotoaru i briše oči od suzavca).

Kao što je gore napomenuto, drugi cilj naše posete bio je upoznavanje Prištine. E pa taj cilj ne da smo ispunili, nego smo (što bi Kutlarović rekao) izdominirali. Osim nekoliko spomenika i značajnih građevina, slabo šta je moglo da se vidi. Ali zato ljudi… Ne znam kada sam poslednji put videla toliko mladih i lepih ljudi na jednom mestu. Inače, ni manjeg grada ni više različitih mesta za izlazak. Ne znam odakle nam snage da zatvaramo klubove i ustajemo svako jutro u 8h da sastančimo, ali smo i tu žrtvu nekako podneli. Ko nas je pratio na stranici ovojekosovo.tumblr.com mogao je da vidi razne epizode iz naših izlazaka, a ko nas nije pratio neka čekira što pre (mnogo smo bolji u fotkanju i snimanju video klipova nego u pisanju blogova).

Izdvojila bih i neformalnu debatu u kafeu Dit’ e Nat’. Debata je inače prilično rogobatan naziv za ono što se tamo desilo. Zapravo smo sedeli, pili pivo i razmenjivali iskustva o međusobnim posetama. Ona najiskrenija iskustva, emotivna, lepa, puna smeha i tuge istovremeno. Već sam napomenula da nije problem otići na Kosovo, problem je vratiti se. E pa tako ni Albancima nije problem da dođu u Beograd, nego da se vrate kući. I to ne samo zbog glupih internih fora koje nikome nisu smešne, nego pre svega zbog nerazumevanja koje te dočeka po povratku. Biram da verujem da je nerazumevanje posledica straha od nepoznatog. I biram da verujem da je svako od nas promenio svet ako će barem jedna osoba na osnovu Mašinog, Ivanovog, Nininog, Janinog, Markovog, Dajaninog, Senkinog, Mladenovog ili možda mog iskustva poželeti da ode u Prištinu. Takođe duboko verujem da su Anita i Jasmina promenile svet jer sam na osnovu njihovih iskustava ja poželela to isto da uradim.

DIT E NAT

Ti, osobo koja ćeš pročitati ovo i odlučiti da posetiš Prištinu, tebi se obraćam. Pripremi se da piješ makijato po ceo dan i da nema pušenja u lokalima. Pripremi se na to da ćeš igrom slučaja upoznati barem pet srdačnih ljudi dnevno. Obavezno jedi burek u pekari Bosna. Kad budeš izlazio, što će biti sredom, petkom i subotom, pošto su to dani za izlaske, idi u Zanzibar ili Megahertz. Ne vraćaj se ako nisi upoznao taksistu koji je služio vojsku u Srbiji i zna srpski bolje nego engleski. Takođe se ne vraćaj ako te neko u klubu nije potapšao po ramenu i rekao da ipak možeš da zapališ cigaretu jer komunalna policija ne izlazi na teren posle 11h. Nauči nekoliko osnovnih reči na albanskom. U našem slučaju su to bile “hvala” i “dva piva”. Idi i u klub Rooftop, not my cup of tea, ali valja videti kako izgleda prištinski Stefan Braun. A kad ogladniš posle izlaska, svrati u Route 66 na čizburger, radi celu noć. Probaj (ovo je obligatorno) kolač tri leće. I pripremi se da nikome nećeš moći da prepričaš koliko si se dobro proveo. Bez obzira na to, daj sve od sebe jer će se naći negde neko ko će se na osnovu tvoje priče, baš kao ti sada na osnovu moje, spakovati i krenuti put Prištine. Also, ako se zaljubiš tamo, javi obavezno, i to se dešava. 🙂

P.S. Najveće hvala na svetu Inicijativi i Inicijativićima. Takođe hvala Didiju, Pajtimu, Egzonu, Aljbinu, Abduli, Valjonu, Teuti, Vjosi i svim ostalim divnim ljudima koje jedva čekam ponovo da vidim. Faleminderit!

PodeliShare on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+