IMG_1186

Res judicata ili možda ne?

Za čitavu bivšu Jugoslaviju 25. maj predstavljao je Dan mladosti. Prvih nekoliko godina na ovaj datum obeležavao se Titov rođendan, a zatim je na njegov predlog ovo postao praznik budućih generacija. Za Tuzlu, 25. maj 1995. godine predstavlja dan u kom je ta ista mladost, bez krivice i odgovornostI, pretrpela veliki udarac.


Tog dana, u centar Tuzle je pala granata ispaljena sa položaja Vojske Republike Srpske koja je tom prilikom usmrtila 71 osobu, ranila preko 100, a prosek godina preminulih iznosi 21 godinu. Za zločin je pred sudom BIH pravosnažno osuđen Novak Đukić, komandant Taktičke grupe Ozren VRS na 20 godina zatvora. On je 2014. godine pušten na slobodu do pravosnažnog okončanja postupka, usled teškog zdravstvenog stanja i sada boravi u Srbiji. Đukić se nije odazvao pozivu za izdržavanje kazne u BiH nakon čega je raspisana i međunarodna poternica za njim, a u oktobru 2015. godine BiH je uputila zamolnicu Srbiji za izvršenje pravosnažne krivične presude Suda BiH s obzirom da se osuđeni tada već nalazio u Srbiji. Sednice veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu koje treba da donese odluku po ovom pitanju, po pravilu su odlagane zbog lošeg zdravstvenog stanja okrivljenog. Isto se dogodilo na poslednjoj sednici koja je bila zakazana za 23. januar ove godine. Novina u postupku je da se u 2017. godini očekuju i rezultati lekara specijaliste čiji je zadatak da obavi dopunsko veštačenje procesne sposobnosti pomenutog generala. Na naš zahev za pristup informacijama od javnog značaja o tome da li je odluka povodom molbe za priznanje strane sudske presude u predmetu protiv generala Đukića doneta, Viši sud je odgovorio da je ,,postupak u toku”.

Prateći ovaj slučaj, dolazimo do zaključka da su u toku dva postupka- jedan je postupak za priznanje izvršenja presude Novaku Đukiću koji je propraćen raznim opstrukcijama, dok drugi postupak predstavlja opovrgavanje svih sudski utvrđenih činjenica koji poprima karakter vansudskog postupka revizije istorije u skladu sa dominantnim narativom. Odugovlačenje postupaka vezanih za ratne zločine na veliku žalost jeste ustaljena praksa, ali pokušaji da se dokaže nevinost rekonstrukcijom zločina kad su probijeni svi zakonom predviđeni rokovi za ovakve radnje je ipak novina koja preti da postane običaj. O čemu se zapravo radi? Napori da se dokaže nevinost generala Đukića počinju još 2014. godine, izvođenjem različitih eksperimenata u Tehničko opitnom centru Vojske Srbije u Nikincima, pored Šapca. Ko, zašto, sa kojim ciljem i od čijeg novca su pitanja koja su se pojavila kao najvažnija, s obzirom da je sam cilj ovakve radnje diskutabilan na nekoliko nivoa.

Tehnički opitni centar Vojske Srbije u Nikincima je mesto gde su održani eksperimenti pod nazivom ,,Rekostrunkcija zločina na Tuzlanskoj kapiji”, na zahtev advokata odbrane. Na poligonu je potpuno rekonstruisan slučaj “Kapija” : napravljene su zgrade, postavljene lutke i automobili na način i prema razdaljini koji su precizirani u zvaničnoj istrazi. Ono što je bio predmet opita jeste utvrđivanje da li je granata tog kalibra koja je pala pod utvrđenim uglom mogla da usmrti toliko ljudi i izazove opisana oštećenja na obližnjim zgradama. Zanimljivo je primetiti da cilj eksperimenta nije i negiranje da je pomenuta granata bačena sa položaja Vojske Republike Srpske na zaštićenu zonu. Generalštab Srbije je Fondu za humanitarno pravo na zahtev o pristupu informacijama od javnog značaja u vezi sa eksperimentom odgovorio sa nekoliko podataka koji otvaraju sledeća pitanja. Prvo, odluka kojom se odobrava izvođenje eksperimenata na poligonu Vojske Srbije je doneta na osnovu člana 143. stav 1. tačka 18. Pravilnika o materijalnom poslovanju Ministarstva odbrane. Ovaj Pravilnik nije dostupan online te smo od Ministarstva, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, tražili da nam pomenuti Pravilnik dostavi. Ministarstvo je dostavilo dokument, a odluka je doneta na osnovu člana u kome piše da je osnov odobravanja: ,,ispitivanje naoružanja i druge opreme”. Sama vrste odluke je veoma sporna, a ujedno je posredi i zloupotreba člana navedenog pravilnika, uzimajući u obzir da se navedeni eksperiment predstavlja i u javnosti tretira kao rekonstrukcija zločina iz 1995. godine, a ne kao ispitivanje naoružanja.

Drugo, novac koji je uplaćen Tehničko opitnom centru (suma od 676. 965 hiljada dinara) kojim su finansirani eksperimenti, uplatila je advokatska kancelarija ,,Konstantinović” iz Beograda. Predočena suma deluje nedovoljno za finansiranje ovako tehnički složenih eksperimenata, pogotovo ako se u obzir uzme i činjenica da su na poligonu u Nikincima bili i eksperti iz različitih zemalja. Strani eksperti, pod pretpostavkom da su preporučeni od strane renomiranih inostranih institucija kako bi radili na sprovođenju eksperimenata, nisu mogli biti plaćeni iz ovog iznosa, već su evidentno birani na osnovu ličnih preferencija pomenute advokatske kancelarije i njihovog kllijenta, a isplaćeni su mimo cene samog eksperimenta.

Rezultati eksperimenta su potpuno suprotni svemu navedenom u presudi. Nalazi pokazuju da je samo kod 26 od 71 ubijene osobe moglo da dođe do istovetnih povreda usled eksplozije, onima koje su opisane u presudi. Takođe u pitanje su dovedena i oštećenja na obližnjim zgradama i lokalima  koja su mnogo veća nego ona 1995. godine, što nas dovodi do zaključka da su oštećenja na objektima veća a ljudski gubici manji. Opšti utisak koji se nameće iz eksperimenta je da su utvrđene činjenice na osnovu kojih je general Đukić osuđen pred sudom BiH- netačne.

Nakon izvođenja eksperimenata rezultati su pompezno bili predstavljeni javnosti na više različitih mesta. U oktobru prošle godine je na Pravnom fakultetu u Beogradu održana tribina pod nazivom ,,Naukom za isitinu: Tuzlanska kapija 25. maj 1995” u organizaciji Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost, dok  je u Zvezdara teatru bio prikazan film ,,Mučni teret nedokazane krivice” baziran na eksperimentima u Nikincima. Problematično je i vreme pokretanja eksperimenata- čekano je sve dok nije propuštena i poslednja šansa da ove radnje budu sudski relevantne. Opis kako svih pojedinosti u vezi sa procesom Novaka Đukića, tako i kontroverznih činjenica koje se tiču revolucionarne rekonstrukcije, mogu se podvesti pod reviziju istorije.  Ovakvi poduhvati jasno dovode do menjanja bazičnih elementa jednog zločina sa ciljem da i zločinci postanu žrtve.

Problem revizije presuđenog zločina podriva temelje saradnje među pravosudnim organima u regionu, a ovakva saradnja je jedan od preduslova za procesuiranje i postizanje sudskog epiloga za sve koji su odgovorni za zločine na prostoru bivše Jugoslavije.  Zbog nedovoljne spremnosti da se prihvate i priznaju odluke suda, koje se tiču ratnih zločina, u nekim od susednih zemalja, dolazi do zanimljive pojave problematizovanja pojedinih slučajeva koje se vode kao res judicata. Praksa preispitivanja započeta u Opitnom centru u Nikincima preti da postane trend, ukoliko u obzir uzmemo vest od septembra prošle godine koja se pojavila u Večernjim novostima, gde se najavljuje da se rekonstrukcija planira i za zločine u ulici Vase Miskina iz 1992. godine i za zločine na Markalama. Načinom na koji je izvršena rekonstrukcija slučaja “Kapija” utire se put relativizaciji zločina čija je rekonstrukcija najavljena, a u smislu iste vanpravne sudbine koja će im dati željeno obeležje izrežiranosti.

Problematizovanje ovakvih poduhvata, postaje još utemeljenije ukoliko sve postavimo u kontekst trenutne političke situacije u Srbiji. Postoji bojazan da je veoma teško poverovati da jedna zemlja u kojoj vladajuća partija ugošćava osuđenog ratnog zločinca u javnim ustanovama, organizujući mu i turneju po Sremu (posebno u malim mestima koja su tokom rata naseljena velikim brojem izbeglica srpske nacionalnosti) ima nameru da odgovorne za ratne zločine predstavi kao takve. Još je teže ne sumnjati u iskrenost izjava da su svi ratni zločinci za Srbiju jednaki jer ovakve tvrdnje ne prati faktičko stanje, odstupanje je očiglednije kada na nacionalnoj televiziji ugledamo Momčila Krajišnika koga je ugostio predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Ni Veselin Šljivančanin ni Momčilo Krajišnik nisu govorili o žrtvama rata i svojoj odgovornosti- nasuport tome- njima je dat prostor da se javno reše odgovornosti, veličajući svoje herojstvo, a kudeći one sudske instance koje su ih osudile.

Imamo presude na koje se ne pozivaju institucije čiji bi posao to trebalo da bude, čime se otvara prostor za utvrđivanje odgovornosti za najteža kršenja ljudskih prava pred sudom javnosti. Politika i pravo su usko povezani kada je potrebno da postignemo društveni konsenzus o onome šta smatramo neprihvatljivim modelom delovanja. Politička osuda mora da prati pravnu osudu zločina, u suprotnom, jedina stvar kojoj smo presudili će zasigurno biti izgradnja (ne)mira u regionu.

Autorke: Sofija Todorović i Marta Vasić